Bubišinih prvih sto godina

Jesen-zima 1993/94. Vreme hiperinflacije u SR Jugoslaviji. U redakciji lista „Politika“ nema grejanja i toliko je hladno, da u Kulturnoj rubrici svi sedimo i pišemo u kaputima. Sećajući se filma „Doktor Živago“ Dejvida Lina, u nastupu dobrog raspoloženja, odsekla sam vrhove vunenih rukavica kako bih mogla zagrejanih prstiju da kucam po poluraspadnutoj mašini. Pisanje teksta počinjem u poslednjem trenutku: jedino pod pritiskom, osećam nekakvu inspiraciju za opis stvarnih događaja koje prihvatam kao nešto za šta sam sigurna da malo koga zanima. Odlažući i taj poslednji momenat, ćaskam sa kolegom, filmskim kritičarom Milanom Vlajčićem. On je, nekoliko dana ranije, na Kalenićevoj pijaci kupio prilično iznošeni gunj u kojem sedi smrznut i sprema se takođe da kuca svoj članak.

Pričamo o Bubiši Simiću. Vlajina i moja oprobana tema koja nas uvek obodri. Nošeni nadrealnim okolnostima u kojima se nalazimo, potpuno svesni apsurdnosti našeg položaja u odnosu na ono kako smo zamišljali i život i posao, Vlajčić pre nego što će spustiti svoje prste na dirke svoje pisaće mašine, okončava razgovor i veselo mi dobacuje kao podsticaj za razmišljanje:

„A zamisli da nam je Bubiša Simić bio predsednik?“

Ah! Suviše lepo da bi bilo istinito. Osim toga, jasno nam je da mi nismo takve sreće. Nekoliko časaka ranije govorili smo o životu i muzičkoj karijeri Bubiše Simića, našeg poznatog džez muzičara, dugogodišnjeg šefa-dirigenta Big Benda Radio-televizije Beograd, kompozitora, aranžera. Pisca i muzičkog kritičara. Čoveka koji s takvim urođenim stilom ide kroz život, da mu u ovdašnjoj sredini nema premca. I odmah pomišljam na čuvenu rečenicu Dragutina Gostuškog: „Čovek bez stila je pogrešan čovek“.

Dakle, Vojislav Bubiša Simić je bez sumnje – pravi čovek. Od trenutka kada se rodio, u Beogradu, pre stotinu godina, 18. marta 1924. godine, do danas, vođen, za većinu drugih, nezamislivim talentom za život, on je sa muzikom uspevao da nas toliko dugo, i to s neverovatnom lakoćom a opet snažno, brani od onoga što nam se zlokobno spremalo.

Čak i na opšte zaprepašćenje političkih poslušnika, sasvim ležerno upita Josipa Broza Tita: „Da li je tačno da vi ne volite džez?“. I dobrije vrlo uljudan odgovor, ravan svakom današnjem ozbiljnom pokloniku raznorodnog žanra nazvanog  world music. „Ko kaže da ne volim? Ali onaj izvorni, afrički!“ I tako sutradan izazove čitav niz naslova u štampi: „I Tito voli džez!“

A kada je otišao u penziju , Vojislav Simić shvatio je da isto tako, lako i sa smislom za suštinske detalje koji određuju sudbine pojedinaca, kao i čitavog naroda, može da osvetli svoja sećanja. Tih sećanja očito, nije mogao nikako da se otarasi. Bubiša Simić, i danas, kao stogodišnjak, čovek fantastične memorije, u glavi drži sve dragocene uspomene koje njegov život povezuju sa životima svih nas. Te uspomene  osvetljava uz istorijske nepobitne činjenice, ali emotivno doživljene. One kao da potvrđuju reči jednog poznatog reditelja i pisca da stalno mislimo da nam se bog-zna-šta dešava, a zapravo stalno bivamo zapljusnuti osećanja kojima ne možemo da se odupremo.

I kako u odeljku Priče iz mog života  autobiografije „Sentimentalno vaspitanje“ (koji je objavio Clio 2011. godine) Vojislav Simić kaže: „Napolju pada sneg, ja počinjem da čitam divnu božićnu priču Hrabri razred profesora Justusa Eriha Kestnera, knjigu koju mi je poklonio otac kada sam imao deset godina i koju čitam svake zime više od sedamdeset godina“.

Pre nekoliko dana razgovarala sam sa Vojislavom Simićem o svečanom koncertu koji Big bend RTS priprema u Beogradu 19. marta povodom stotog rođendana njihovog omiljenog šefa dirigenta. Bubiša se smeje, potvrđuje da će pokušati, kao slavljenik, da se pojavi na sceni i diriguje sadašnjim sastavom Big-benda svoju kompoziciju „Pozdrav Djuku Elingtonu“. Za Elingtona i njegovu posetu Beogradu 1970. godine  vezana je još jedna fantastična anegdota iz Bubišine nepresušne zbirke životnih pustolovina.

Gospodin Simić i dalje čita, sluša muziku, najviše muziku klasicizma i impresionizma, a manje džez. Prijatelji mu predlažu da objavi još jednu knjigu uspomena čiji se naslov unapred zna: „Mojih prvih sto godina.“

Nije ni čudno što se Vojislav Simić vraća klasici: klavir je počeo da svira uz majku koja je, poput svih devojčica iz građanskih kuća onog vremena, umela da svira klavir. Kada je videla da dečak voli muziku i da napreduje, i da je za godinu dana načučio da svira čak i par Šopenovih valcera, Bubišina baba je rešila da mu pokloni klavir. Najpre su izabrali „besendorfer“, a potom „blitner“.

Taj „blitner“ nekim čudom je preživeo šestoaprilsko bombardovanje Beograda kada je stradala kuća porodice Simić u Kosovskoj ulici. I o tom klaviru postoji posebna, vrlo setna priča koju Bubiša nije propustio da napiše. Nostalgija je vrsta sećanja – zapisao je jedan slavni pripovedač – na ono što smo nekada bili, što smo mogli da postanemo da smo takvi ostali. Ali nismo. Hvala Bubiši za muziku i knjige koje su tako nežno opisale upravu takvu nostalgiju.

Pouke iz prošlosti: Bubišinih prvih sto godina