Jedino onaj pisac, David Albahari
Znak
May 1, 2023
Iznenađenje
December 6, 2023
Poslednjih godina David nije govorio za novine. Ipak smo ovaj razgovor napisali pre nekoliko meseci i u duhu naše nesklonosti marketing i uživanju u javnim dešavanjima
Piše: Mirjana Ognjanović
Subota, 29. jul najzad nije bio tropski dan. Lakše se disalo. Kasno popodne javila sam se Davidu Albahariju, najboljem prijatelju. Znam ga od kako znam za sebe. U poslednje vreme loše se osećao. Odgovorio je nepoznat ženski glas: “Tu je David. Davide! Pa molim Vas! Mimica zove. Javite se bar njoj.” I javio se. Jedva čujnim glasom. Ništa nisam razumela. Samo šapat. Svi mi, porodica i najbliži prijatelji, navikli smo na njegovu nadljudsku volju i snagu da se izbori sa jezivim posledicama dvadesetogodišnje borbe sa najopakijim vidom Parkinsonove bolesti. “Davide piši! Davide, javi se! Davide, jedi! Odgovori Davide na mejl! Kada ćeš dovršiti roman Davide!?” I on je sve to (sa kojom unutrašnjom snagom?) dovršavao. Hirove je ispoljvao isključivo u izboru jelovnika, tačnije, kolača. Kada sam stigla, zatekla sam ga u stolici sa visokim naslonom, kraj pisaćeg stola. Bio je potpuno klonuo. Oči Davidove žene Bojane bile su pune suza. “Idi kod njega,” rekla je. Možda se nadala nekom čudu. I ušla sam u Davidovu dobro poznatu sobu. Jedva razgovetno rekao je da ga bolje namestim i okrenem prema stolu. Pokušao je da dotakne tastaturu računara. Nekoliko puta. Kao da hoće nešto da napiše. Tada su mu i ruke klonule. Posedela sam kratko pored njega. Doticala sam ga po glavi i rukama, grlila, iako dobro znam da to ne voli. Setila sam se Kafke i “Umetnika u gladovanju”. Srce mi je lupalo negde u vratu. Kada sam rekla da ću da pođem, glumeći opuštenost, tiho je, sada razgovetno, kazao: “Ostani.” I to su bile poslednje reči koje mi je uputio. Sutradan je zaspao večnim snom. Nastavio svoj put po zamišljenoj kružnici kao Indijanac iz legende. Ponovo u prošlost, pa napred ka novoj budućnosti. Dakle, bez kraja. Naš veliki pisac. Naš jedini savremeni svetski pisac.
Koliko je jagoda slatka!
Nije lako širokoj čitalačkoj publici kroz novinski članak ili intervju, predstaviti makar i mali, ali ipak verni deo ličnosti nekog velikog umetnika. Posebno ako je taj umetnik dugogodišnji, bliski prijatelj.
Ukoliko razmišljamo o ličnosti našeg velikog pisca i prevodioca Davida Albaharija, ako ga zamišljamo kao osobu, smatram da bi pre svega, čak i pre pominjanja rokenrola (koji ističe kao muzičku podlogu sopstvenog života), za osnovne naznake njegove prirode i životnog stava, valjalo iskoristiti neku zen priču. I da bi David, (svojevremeno i urednik časopisa Kulture Istoka), verovatno tim postupkom bio zadovoljan.
Dakle, neki čovek išao je kroz šumu i iznenada nabasao na tigra. Počeo je da beži. Tigar trk za njim. Došavši do same litice, čovek skoči i uhvati se za žilu divlje biljke ostajući da visi nad provalijom. Iznad glave je osećao vrelinu tigrovog daha. Drhteći, on pogleda dole i na dnu ambisa spazi drugog tigra koji je dole iščekivao da ga rastrgne. A držala ga je samo ta tanana biljna žila. Na nesreću, dva miša, beli i crni, odnekuda su dotrčali i počeli da grickaju tu jedinu vezu sa životom. U isti mah čovek primeti pored sebe prelepu divlju jagodu. Držeći još čvršće lozicu jednom rukom, onom drugom ubra jagodicu i stavi je u usta. Oh, koliko je samo slatka! – pomisli čovek.
Toliko, za početak, o Davidu.
David Albahari i Mirjana Ognjanović Foto Andreja Radosavljević
Ne znam baš tačno kada sam upoznala, ili bolje reći upamtila Davida Albaharija. Verovatno je to bilo kada sam imala dve ili tri godine i prvi put sišla u dvorište zgrade na Karađorđevom trgu u Zemunu u kojoj su živele naše porodice. Sada mi se čini da je i tada odavao utisak dečaka drugačijeg od ostalih vršnjaka, smirenog, posvećenog, kao da dolazi iz nekog drugačijeg sveta. Skroman i lišen želje za vratolomijama, bio je usredsređen na klikere i fudbal. Satima je igrao i onda kada bi se trava pretvorila u prašinu. Nekada u društvu, ali često i sam. Bio je moj zaštitnik.
Kada sam kasnije čula da je počeo je da objavljuje priče i knjige, to je izgledalo sasvim prirodno. Premda je često govorio kako je sticajem okolnosti propustio da bude muzičar (gitarista ili bubnjar, svejedno), čini mi se da, ipak, nije imao izbora. Reči i priče jednostavno su ga opsedale. Reci neku reč, nastavi priču posle te reči, pa smisli još jednu rečenicu. I? To su bile igre Davida Albaharija. A njegova neosporna muzikalnost svakako je doprinela da te rečenice imaju svoj savršeni tempo, tako prirodan bit, kakav je svojstven odličnim džez i rok muzičarima. O prevodima mnogobrojnih knjiga sa engleskog da i ne govorim.
Albahari je davno postao svestan važnosti prevodilaštva i razlike između onih koji umeju to dobro da rade i onih koji ne umeju, ili previše žure, jer je “prevodilac onaj koji otvara prolaz u druge svetove”. Svojevremeno je preveo i “Ji-đing” – kinesku Knjigu promena, te smo bacanju novčića i tumačenju heksagrama posvećivali posebnu pažnju. Neko vreme i pokušaju da sami ovladamo tai-ćijem na Zemunskom keju.
Razglednica iz Kanade Foto: Andreja Radosavljević
Kada se 2012. godine iz Kanade vratio u svoj zemunski stan, to je učinio tako tiho i ne objašnjavajući posebno razloge za povratak (kao što su razlozi za odlazak bili naznačeni samo u knjigama), pa javnost takoreći taj povratak nije ni primetila. Za to su se pobrinuli i kulturni zvaničnici, na čelu sa SANU. Kao da nije tu.
Upozoravao je na važnost svakodnevnog rada i poroka nerada koji se kao đavolje maslo prikrada svakom čoveku, pa se jedan dan nerada pretvori u dvostruko teži i duži radni dan, da su Bahove svite za čelo neizbežna lektira, isto kao Kafkine priče i dnevnici, muzika Džejmsa Tejlora. Kasnije i rege. Upoznao me je sa delima Marka Strenda i Džona Apdajka koje je prevodio. Isak Baševis Singer je 1978. godine dobio Nobelovu nagradu, a David je prevodio i njegove knjige. Preporučio mi je da pročitam pripovetke italijanskih pisaca Dina Bucatija i Tomaza Landolfija. Landolfi je nesumnjivo najviše uticao na moje shvatanje književnosti i sve što sam kasnije napisala, bilo je kao odgovor na Landolfijeve reči.Iz neposredne blizine čitala sam i očekivala tumačenja za knjige koje je objavljivao: “Porodično vreme”, “Obične priče”, “Sudija Dimitrijević”, “Opis smrti” (Andrićeva nagrada), “Fras u šupi”, “Cink”, “Pelerina”. Posebna objašnjenja nikada nisu stizala, možda samo u vidu pitanja, kao da sledi strukturu zen-koana.
Onda je porodica Davida Albaharija, usred užasa jugoslovenskog rata, otišla u Kalgari. Nastavili smo da se dopisujemo. Izvesno je da su to bile Albaharijeve plodotvorne godine: zaljubio se u Stenovite planine i primetio da se među Indijancima najzad “nije osećao kao autsajder” tokom života u Kanadi. Usledile su knjige “Snežni čovek”, “Mamac” (NIN-ova nagrada)”, “Mrak”, “Gec i Majer”, “Neobične priče”, “Svetski putnik”, “Pijavice”, “Ludvig”, “Brat”, “Ćerka”, “Kontrolni punkt”, “Životinjsko carstvo”, “Danas je sreda” “Male priče”, nekoliko knjiga eseja, “Marke”, roman za mlade, “Ema i jež koji nestaje”, takođe knjiga namenjena deci, kao i poslednji roman “Pogovor”. Pesme Davida Albaharija objavljivao je “Škart” (Pesničenje).
Verovatno naš najprevođeniji živi i jedan od najnagrađivanijih pisaca (mnogi su ga smatrali smatrali našim jedinim ozbiljnim kandidatom za Nobela), David Albahari je prošlog leta osvojio i međunarodnu književnu nagradu “Aleksandar Tišma”.
Foto Andreja Radosavljević
Usred pandemije korona virusa, došli smo na zamisao da zajedno napišemo knjigu bajki koje bi ilustrovao Slavko Krunić, nazvavši je “Lažnim bajkama”. “Prkosili” smo, naravno kroz šalu, našem omiljenom piscu Italu Kalvinu koji je u svom čuvenom eseju o bajkama napisao da su bajke – istinite. Istina i laž činili su nam se dovoljno aktuelnim temama za vreme u kojem živimo.
Kada se 2012. godine iz Kanade vratio u svoj zemunski stan, to je učinio tako tiho i ne objašnjavajući posebno razloge za povratak (kao što su razlozi za odlazak bili naznačeni samo u knjigama), pa javnost takoreći taj povratak nije ni primetila. Za to su se pobrinuli i kulturni zvaničnici, na čelu sa SANU. Kao da nije tu. Doduše, Albaharijeve knjige nastavile redovno da izlaze. Ali, bez sumnje, poklonici su se uželeli Davidovih književnih večeri, uglavnom veoma inspirativnih i duhovitih. Poslednjih godina David nije govorio za novine. Ipak smo ovaj razgovor napisali pre nekoliko meseci i u duhu naše nesklonosti marketingu i uživanju u javnim dešavanjima. David Albahari je pristao na intervju samo pod uslovom da pitanja ne budu politička! Jasno, svako može sebi da pruži odgovarajući odgovor na ovu njegovu zagonetku. Pridržavali smo se stoga zadatih okvira, sedeći u njegovoj sobi prepunoj knjiga, slika i skulptura. Usred kolekcije figura koje predstavljaju – sove!
David Albahari tokom razgovora sa Mirjanom Ognjanović Foto Andreja Radosavljević
***
Svojevremeno si napisao da, ako neko želi da postane pisac, mora prvo da postane čitalac. Koja je bila tvoja omiljena lektira u detinjstvu, u mladosti, ona koja je učinila da pomisliš kako možeš i sam da zakoračiš u svet književnosti?
Naučio sam da čitam i pišem kao sasvim mali dečak, pre nego što sam pošao u školu. U prvom razredu osnovne škole u Ćupriji, moja starija sestra sticala je početna znanja pre mene i ja sam joj se pridruživao ne znajući, naravno, da pravim imaginarnu stazu koja će me kasnije odvesti u svet koji je bio najuzvišeniji: svet nad svetovima. Dešavalo se to pedesetih godina prošlog veka kada sam čitao sve što bi mi palo u šake. Neke od tih kniga bile su medicinski udžbenici (!) mog oca, svakako pesme Čika Jove Zmaja, kao i pesničke i prozne knjige raznih autora. Imali smo u kući knjige u izdanju Srpske književne zadruge. Jovan Jovanović Zmaj izvršio je poseban uticaj na mene jer me je do ushita dovodila njegova sposobnost da u svojim stihovima uvek pronađe odgovarajuću sliku za svaku situaciju. To me je, dabome, stavilo pred iskušenje. I ja sam poverovao kako bih i sam mogao da pišem i objavljujem pesme. Ali, posle par godina i nekoliko svezaka ispunjenih neuspelim pokušajima, morao sam da se povučem. Voljenom pesniku priznao sam da je zaslužio da ima boljeg takmaca. To je bilo u vreme kada sam napunio manje ili više šest godina.
Da li se tvoj književni ukus od kasnijih, mladalačkih dana bitno promenio? Šta bi posle pedeset godina pisanja rekao: ko je na tebe ipak presudno uticao?
Na mene je presudno uticalo ono što sam osetio kada sam doživeo svoju prvu veliku ljubav. To je bilo doba kada sam odbijao da idem u školu i nikakvi prethodni pokušaji mojih roditelja da me privole na školske obaveze nisu uspevali da me promene. Ono što me navelo da se promenim i da prihvatim roditeljsku želju u vezi sa školom, bio je taj odraz neobičnosti. Činjenica je da sam od početnog trenutka prve velike ljubavi počeo da sanjam neke neobične snove u kojima se Dunav pretvarao u more, a pustopoljina između Novog Beograda i Beograda u grad. Tada su se neki vešti svirači prihvatali instrumenata i stvarali muziku. Odjednom su svi pokazivali koliko je lako biti srećan. Na vrhu dunavskih talasa, pod svetlošću Meseca, mali David je zapisivao svoje prve stihove i priče. Iako je u sve vreme čeznuo da to što piše bude – rokenrol.
Prelistavaš li nekada svoje stare knjige? One koje si napisao pre više godina. Pretpostavljam da je tvoj odnos prema njima različit.
Često se vraćam knjigama koje sam napisao u ranoj mladosti. Svaki put, posle svakog novog čitanja otkrivam u sebi nešto novo. Nekad je to neki detalj koji je zaostao za mnom u periodu odrastanja i koji se sada nametnuo kao ključno mesto. Sada to mesto, i taj trenutak, postaju središne tačke prema kojima sve ostale epizode i sekvence u mojim sadašnjim tekstovima dobijaju ulogu koju su do tada igrali na nekom drugom mestu.
Šta danas najradije čitaš? Da li i dalje budno pratiš zbivanja u savremenoj svetskoj književnosti, kao svojevremeno, priređujući nezaboravne antologije savremene proze?
Kada je o mojim čitalačkim navikama reč, i dalje sam onaj isti harambaša koji pokušava da pročita što više. Ali ne pratim više onako budno i sistematično šta se zbiva na književnim scenama u svetu. Sada sam više zainteresovan za „dočitavanje”, dopunsko čitanje onih dela koja nisam stigao ranije da pročitam ili se nekim drugim ponovo vraćam.
Da li su kompjuteri i internet promenili čitalačke navike? Misliš li da je svetom zavladala skribomanija? Ili mlađi ljudi samo na lakši način mogu da barataju tekstom, budući da pred sobom imaju spravu za pisanje i brisanje, za kopiranje, munjevit pogled u mnogo toga što je ranije napisano?
Kompjuteri su promenili deo spisateljskih i čitalačkih navika, ali u tome, bar do sada, ne vidim nikakvu opasnost. Ljudi se bune protiv prividno lakših postupaka u pisanju, iako je ta lakoća zapravo olakšica samo na prvi pogled. I dalje je prisutan dobar kvalitet pisanja. Jasno, postoji ista mašinerija proizvodnje bestselera kao što je postojala i nekada. U stvari, i dalje su važni jedino dobar kvalitet pisanja i veština zapisivanja novih priča. Stvarno, ne mislim da je svetom zavladala skribomanija.
Tvrdiš da pre nego što počneš da pišeš priču, zapravo i ne znaš kuda će te priča odvesti. Da li je i dalje tako? U tvom književnom postupku, šta razlikuje kratku formu – po kojoj si uostalom i poznat – od romana? Može li kratka priča da preraste u roman? Ili da roman stane u kratku priču? I tako, sve u jednom pasusu.
Kada pišem neku priču doista ne znam koliko će ona biti kratka ili dugačka. Zapisujem je sve dok iz početne inspiracije ne iscedim i poslednju trunku dobro sastavljenih rečenica. Za mene je svaka priča istovremeno i jedan veoma kratak roman. I obratno. Pišem romane uglavnom u jednom pasusu zato što verujem da je to poseban izazov i za pisca, a i za čitaoca. Na taj način podstičem čitaoce da se sa više pažnje posvete otkrivanju raznih slojeva koje sam brižljivo sakrio.
Ko može da postane junak tvoje priče ili romana? Pod kakvo svetlo ga stavljaš? S koje strane mu prilaziš? Ili on prilazi tebi?
Svako može da bude junak u nekom mom proznom tekstu, međutim, za mene postoji samo jedan lik koji zauzima to središnje mesto. To sam ja. Naime, ja sam jedina osoba koja mi je dovoljno poznata kada uobličavam neki lik, stoga mi se često dešava da početak priče pripadne jednom junaku, a na kraju je završi sasvim drugi lik. Svejedno, za mene su svi oni samo i jedino ja, onaj pisac, David Albahari.
Da li junak mora da bude osoba? Ili recimo kontinent, kao u romanu „Pogovor”? Ili neko muzičko delo?
Sve može da bude sve. Sve može da bude sve drugo.
Rekao si da je muzika bitno uticala na tvoje pisanje. Može li se muzika uopšte opisati? I da li bi se u to neposredno upustio? Kakva bi to muzika bila?
Ja sam dete rokenrola. To znači da tu muziku smatram najprivlačnijom za pisanje, to jest opisivanje, zato što nju mogu da koristim u svojoj prozi, u svojim pričama kao šifru za pouzdano prenošenje raznih sadržaja čitaocima, pogotovo onih sadržaja koji su povezani sa glavnim elementima rok kulture. Ne znam da li je moguće opisivati samo muziku. Jer kada bi to bilo moguće, onda bi sve bilo jedino i samo muzika.
Foto Andreja Radosavljević
Pisao si i knjige za decu, bajke. Šta je za tebe tako privlačno u književnim žanrovima koji su inače namenjeni deci? Ili je deca-odrasli samo površno gledanje na stvari?
Nisam siguran da li je uopšte moguće deliti književnost na dečiju i onu za odrasle. Ali jedno ipak znam: o nekim knjigama se govori kao o delima za odrasle. Recimo da je Dostojevski dobar primer za to. Ogromnom broju čitalaca Dostojevski je značio prvo pravo razumevanje poimanja sveta. Hoću da kažem da je za mnoge od njih ulazak u Dostojevskog kao pisca bio zapravo izlazak iz sveta detinjstva i nevinosti koju taj svet nosi sa sobom. Obrnuti primer je, na primer, “Dobro drvo” Šela Silverstajna. To je knjiga-slikovnica koju je, u stvari, nastala kao knjiga za decu, a sada bi morao da je pročita svaki odrasli čitalac.
Poštovaoci tvog dela očekuju ljubavni roman koji si svojevremeno najavio. Rekla bih da su ta očekivanja upravo u ovom trenutku u kojem živimo – opravdana. Mogu da zamislim i da odgovaraš pitanjem: u kojem trenutku? Možda taj ljubavni roman već postoji, samo nismo bili dovoljno pažljivi da ga prepoznamo?
Roman o ljubavi? Ne mogu da verujem da još ima ljudi koji bi stvarno pristali da se zagnjure u takvu knjigu!
Sigurno razmišljaš o sledećoj knjizi. Da li će to biti priče ili roman? I da li možeš još nešto o tome da kažeš?
Pokušaću da moje sledeće delo bude knjiga sastavljena od nekoliko započetih rukopisa od koji nijedan neće biti doveden do kraja. Ta me ideja privlači još od vremena kada sam, pre dvadesetak godina, napisao priču “Zaludni počeci”. Dopada mi se ta zamisao, da priče mogu da imaju više početaka, ili nekoliko krajeva, koji, ipak, ne predstavljaju konačni završetak.
https://velikeprice.com/kultura/david-albahari-poslednji-intervju/
