Moj omiljeni pisac – Tommaso Landolfi

Tačno na pola puta između Rima i Napulja,  u mestu koje se zove Piko, četrdesetak kilometara od morske obale, nalazi se stari dvorac. Stari dvorci ne predstavljaju ništa neobično u Italiji. Mnoge palate, uspomene iz slavnih vremena, uspele su da odole istorijskim događajima i neprilikama. Uličica u kojoj se izdiže ovaj, već vekovni zamak, naziva se ulicom Tomaza Landolfija. Jer se upravo u tom dvorcu, u današnjem broju devet, rodio i živeo, ne tako davno, jedan od najvećih italijanskih pripovedača dvadesetog veka: Tomazo Landolfi (1908-1979).

Osim što je voleo da piše, Landolfi je čitav život posvetio skrivanju od javnosti, ne obazirući se na zvanična književna mišljenja, pa ni mode. Bio je prefinjenih, starinskih manira, ali, istovremeno i mizantrop: nikada nije davao intervjue, niti je dopuštao da ga fotografišu; veruje se da nije mario za ono što o njemu pišu kritičari i novinari. Poštovao je, međutim, slučajnost, odnosno, smatrao je kako se na svetu ništa ne dešava slučajno. Zato se stalno i „izlagao“ ćudi slučaja: bio je strastveni kockar. Živeo je u svom svetu koji je dobrim delom zaista sam stvorio: taj svet je bio tajanstven, pomalo mračan, ponekad i groteskan, ispunjen opsesivnim i strastvenim osećanjima, kao i starovremenskim pogledom na plemenitost. Može se reći da je bio otuđen od svakodnevnih događaja koji čoveku oduzimaju vreme od upornog poniranja u prošlost, a pre svega u sopstvenu unutrašnjost. Između sebe i javnosti Landolfi je postavljao nepremostive prepreke: malo toga se znalo o njegovom privatnom životu, osim onoga što su čitaoci mogli da naslute iz priča i romana napisanih neobičnim, baroknim jezikom.

Dakle, Piko, ta stara varošica o kojoj je ovde reč, potiče još iz srednjeg veka: u XI veku osnovao ju je Đovani Šinto, gospodar Akvina. Mesto je dobilo naziv po rimskom bogu ratniku-detliću – Pikusu, Faunovom ocu. Iz srednjeg veka ostalo je nekoliko spomenika, od kojih je i tu toranj dvorca koji je tokom minulih vekova pripadao aristokratskim porodicama Farneze i Landolfi. Gradić je nekada bio u sastavu Napuljskog kraljevstva. U Piku su ljudi nosili osobene nošnje i govorili jezikom koji novije generacije uopšte ne razumeju.

Dvorac Landolfijevih koji je pod zaštitom kao spomenik kulture oblasti Lacio, sagrađen je dobrim delom počekom XVI veka. Temelji zamka, stariji su bar nekoliko vekova. Zdanje ima četiri sprata i njegova spoljašnjost dočarava  prvobitni oblik. Sastoji se od središnjeg dela i dva krila koja obuhvataju veliki vrt. A u vrtu, okruženom sa spoljašnje strane visokim kamenim zidom, nalaze se stoletna stabla.

Svuda su uočljive rane koje su nekad velelepnom zdanju naneli ratovi i vreme, nebriga i nemogućnost odavno osiromašenih vlasnika, nemoćnih da se brinu o ogromnoj kući i obnove je. Ali zašto toliko pričati o starom dvorcu? Osim što je bio mesto gde je pisac proveo bezmalo čitav svoj život i njemu se stalno vraćao, predstavlja i poprište dešavanja mnogih priča i nekoliko romana Tomaza Landolfija, između kojih su najvažniji ,,Jesenja priča“ i ,,Mesečev kamen“.

Tomazo Landolfi rođen je, 9. avgusta 1908. godine, kao pravi predstavnik nekada slavne, bogate i hrabre južnjačke aristokratije. Najranije detinjstvo proveo je upravo u porodičnom dvorcu u Piku. Dečački dani mladog gospodina Landolfija bili su ipak nesrećni: kada je imao samo dve godine, umrla mu je majka. Taj događaj presudno je uticao na život budućeg pisca i uvek se kao motiv provlači kroz njegovo književno delo. Da li postoji mogućnost da ostanemo u vezi sa onima koje volimo, ali kojih više nema među nama? – pitanje je na koje pisac stalno tražio odgovor. U jednoj od pripovedaka napisao je:

„Ja sam (koliko sam samo puta napisao tu prokletu zamenicu?) bio dečak koga su kada je navršio godinu i po dana, odveli pred mrtvu majku s nadom da će mu crte njenog lica ostati urezane u sećanju. A onda su mi kazali: ’Ostavimo je, ona spava.’! To o mom detinjstvu možda govori sve (takoreći sve), a u svakom slučaju, opisuje opšte stanje. I tako, uprkos naporima mog oca koji posle toga nije hteo da se oženi, i drugih dobrih osoba, a posebno jedne, dođe trenutak kada sam morao da napustim kuću i pođem u internat.“

Studije književnosti Landolfi je započeo u Rimu, a okončao u Firenci. Godine 1932. diplomirao je na grupi za rusku književnost napisavši rad o Ani Ahmatovoj. Bio je prevodilac s ruskog, pa je tako i počeo da sarađuje u najznačajnijim italijanskim književnim časopisima. Njegovi omiljeni pisci bili su Gogolj, Puškin, Dostojevski, Čehov, Bunjin i Ljeskov, čija je dela uostalom i preveo na italijanski. Osim toga, prevodio je i s francuskog i nemačkog. Kao antfašista, bio je uhapšen i jedno vreme proveo u zatvoru.

Tomazu Landolfiju bila je dvadeset jedna godina kada je napisao svoju prvu priču. Nosi naziv „Marija Đuzepa“ i govori o mladom, vrlo neobičnom usamljeniku, aristokrati, koji po sopstvenoj želji ne viđa gotovo nikoga, osim svoje uboge i ružne služavke Marije Đuzepe. Više od svega, on voli da je zadirkuje. U jednom trenutku, odlučuje se da je poljubi. Ubrzo posle toga, odnosno, posle poljupca, Marija Đuzepa se razboljeva i umire. Pripovedač ostaje ophrvan tugom i uverenjem da je Marija Đuzepa zapravo umrla zbog njega.

Ova priča pojaviće kasnije se u njegovoj prvoj zbirci koja nosi naziv (prema istoimenom delu Galilea Galileja) „Dialogo dei massimi sistemi“. Međutim, priča po kojoj je i dobila ime, ne pripoveda o dva poimanja sveta, kao kod Galileja, već o nepoznatom čoveku koji se iznenada pojavljuje i pripovedača podučava čudnom jeziku, naučenom negde na obali dalekih mora. Ti časovi su dugi i naporni. Kada pripovedač naposletku shvati da želi da iskaže svoj književni dar upravo na tom jeziku i odnese svoje pesme izdavačima, shvatiće da takav jezik ne postoji, niti je postojao. Da je čitavo njegovo značenje i ustrojstvo, zapravo izmišljotina!

Posle ove zbirke sledile su i druge, kao i romani, dramska dela, sve u svemu – više od pedesetak knjiga i prevoda. Za njih je Landolfi osvojio sva najvažnija kniževna priznanja u svojoj zemlji: od  nagrade „Strega“, „Kampielo“, „Vijaređo“, „Pirandelo“ –  do „Bagute“ i drugih.

Tek kada je navršio pedesetu, Landolfi se oženio ženom znatno mlađom od sebe i dobio dvoje dece, Idolinu i Landolfa. Čini se da je njegovu strast prema pisanju vrlo često nadvladavala strast prema kocki, baš kao što je bio slučaj i sa Fjodorom Dostojevskim. Osim u Piku, Landolfijeva porodica živela je u San Remu i Veneciji, upravo tamo gde se nalaze najveće kockarnice. Legende o ogromnim svotama novca koje je dobijao, a onda kao da se trudio da ih što pre izgubi, i danas kruže među poštovaocima njegovog dela. Izvesno je da je između pisanja i kockanja Landolfi verovatno video neku posebnu vezu. Bile su to strasti koje su dokazivale da svaki put kada čovek svojim nastojanjem želi da usmeri tok događaja u izvesnom smeru, ti događaji mu izmaknu, odnosno, razočaraju ga. Kako se tome suprotstaviti?

Italo Kalvino, najveći obožavalac Tomaza Landolfija među njegovim kolegama, seća se kako se ovaj smejao svaki put kada bi ugledao štamparsku grešku u nekoj od svojih knjiga. I dok su ostali pisci pomno čitali šifove i ispravljali greške u svojim delima pre štampanja, Landolfi ih je prepuštao sudbini i to s osmehom. Znao je da je gospodar svih slučaja, odnosno neslučajnost – sama smrt kojoj se ne može izmaći. Upravo je njegov roman „Jesenja priča“  koji govori o starcu što godinama živi sam pokušavajući da (doslovce) oživi lik svoje davno preminule voljene, još jedna potvrda o tome da se taj konačni slučaj nikako ne može zaobići.

U tom smislu, veoma ga je zanimao i život jezika, tačnije život reči koje su se pred njim, kao uostalom i pred svima nama danas, gubile i nestajale, ustupajući mesto nekim drugim. Zato je priču „Šetnja“, bezmalo nerazumljivu savremenom čitaocu, napisao koristeći zaboravljene „mrtve“ reči, dokazujući da je jezik zapravo živo biće. Jezik Landolfijevih romana, s razlogom je starinski raskošan i barokan, kako ističu književni kritičri, te predstavlja težak posao za svakog prevodioca.

Postavši otac i stekavši porodicu, već zreli Landolfi nije promenio način života. Pisao je, kockao se i uživao u svojoj deci. Naposletku se razboleo i umro u 71. godini. Razume se, datum sahrane nije bio objavljen. Bolovao je, a to gotovo niko nije znao. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u kapeli dvorca u Piku gde sada počiva i njegova rano preminula kćerka Idolina.

Čini se da Tomaza Landolfija nije previše zanimalo šta će biti sa njegovim delom. Kao da je njegov zadatak bio da od sopstvenog  života napravi jedinstveno delo dostojno potomka slavnih predaka, a ne da očekuje zahvalosnt publike, odnosno javnosti. Da bi i druge podučio toj teškoj veštini, u svojoj jedinoj knjizi namenjenoj deci – „Nesrećni princ“, u priči „Zlatna paukova mreža“ on daje svojevrsni savet, upozorenje, kako ne bi došlo do naknadnog razočaranja:

„Već sad trebalo bi da znate sledeće: na ovome svetu, ne baš uvek, dobri i velikodušni dobijaju odgovarajuću nagradu koju zaslužuju.“

Ipak, o delu Tomaza Landolfija brinula je posle njegove smrti kćerka Idolina, i sama književni prevodilac, novinar i kritičar. Knjige su preštampavane, prevođene na strane jezike, a kritičari su dodavali dokaze o tome koliko je Landolfi doprineo razvoju savremene svetske pripovetke. Njegov slučaj dokazao je zaista da slučajnosti nema: koliko god da se krio od javnosti, Landolfijeva dela su ostala primećena i upamćena. Neke knjige prevedene su i na naš jezik, a priče se nalaze u gotovo svim antologijama italijanske i svetske pripovetke 20. veka. U tajanstvenom dvorcu u Piku održavaju se književni susreti i skupovi.

Ako nekoga jednog dana navede put koji vodi od Rima prema Napulju, neka svrati u stari dvorac i vidi gde je svoj vek proveo jedan slavni pisac usamjenik koji je živeo za pisanje, ali ne od njega.