Svaki predmet istovremeno podrazumeva dva izgleda: onaj zajednički, koji obično svi vide, kao i duhovni, tačnije metafizički. Njega je u stanju da opazi samo nekolicina pojedinaca i to u trenucima vidovitosti ili metafizičke meditacije. Umetničko delo mora da ukazuje na onaj izgled koji se ne manifestuje u vidljivoj formi prikazanog predmeta.
Ovo su reči Đorđa de Kirika (1888-1978) italijanskog slikara, jednog od najvažnijih predstavnika metafizičkog slikarstva. Ser Ernst Gombrih (1909-2001), ugledni bečki i oksfordski profesor istorije umetnosti i arheologije, u slavnom delu “Saga o umetnosti” naglašava da je slikar, vajar i pisac Đorđo de Kiriko bio zapravo grčki umetnik čiji su roditelji bili Italijani. Ovom tvrdnjom Gombrih je verovatno želeo da istakne čvrstu vezu De Kirika s kolevkom metafizike – Grčkom. Jer, budući umetnik rođen je 10. jula 1888. godne u Tesaliji, u gradu Volosu. Njegov otac Evaristo bio je inženjer, dok je majka Ema Červeti poticala iz bogate đenovske plemićke porodice. Tri godina kasnije u Atini se rodio Đorđov brat, potonji pisac, kompozitor i pijanista Alberto Savinio. Đorđo je slikarstvo učio u Atini, Firenci i Minhenu. Kada je izbio Prvi svetski rat, vratio se u Italiju. Iz tih godina potiču čuvene slike “Crvena kula”, “Ljubavna pesma” i “Tajna i melanholija jedne ulice”.
Kada je je De Kiriko navršio osamdeset godina, pisac i slikar Dino Bucati napisao je esej o njemu, tačnije upravo o slici “Tajna i melanholija jedne ulice”. U tekstu, između ostalog, Bucati kaže:
“Da li je De Kiriko naslikao napušteni grad? Ili su se stanovnici zaključali u svojim domovima? I zašto su to učinili? Zar devojčica nije nesmotrena jer se uputila do velikog trga, naizgled usnulog? Da li se negde, iza stubova nije ipak neko sakrio? A duga senka na pločniku od koje naziremo samo zadnji deo, da li je to zaista senka statue, ili odraz nekog zastrašujućeg, ogromnog stvora?
Upravo iz tih pitanja rađa se uznemirenje. Njegovom rastu doprinose dva činioca koja je slikareva genijalnost iznela do najviše tačke: to su nepokretnost i tišina – i jedno i drugo uzvišeni kao na groblju, a tako veliki da se čini kako se zaista čuje tajanstveni zvuk vremena koje nam uzmiče, proždirući nas. Odatle je kratak put do prikrivene poruke dekirikovskog sna: kroz bezmalo fizičko opažanje prolaznosti stvari – prazan grad i uspavani dvorci, devojčica koja trči nesvesna svega toga – javlja se predosećaj sudbonosnih događaja, takoreći kao daleki i gorki dodir smrti. Sve u svemu, od opažanja poznatog mesta, rađaju se najtajnija i najdublja značenja.”
Nije potrebna posebna intuicija da bi se pogodilo zašto sam se baš u ovom trenutku istorije setila De Kirikove poruke i Bucatijevog tumačenja njegovih metafizičkih slika. Možda nekome može zvučati cinično da umesto o tamnom oblaku svakodnevice koji nam se nadvio nad glavom, sada pričamo o slikama Đorđa de Kirika? A možda je to ipak jedan od načina da ne poludimo (baš sasvim) zbog užasa sa kojim se suočavamo? Metafizika, nazvana prvom filozofijom, nauka je o biću, i bavi se onim što je najuzvišenije, suštinom stvari. Istražuje najviša načela prirode i saznanja.
Nije li to, bar u ovom času istovremeno otrežnjujuće i utešno?
Uostalom, ove godine navršava se sto godina od kako je Andre Breton, francuski pesnik i umetnički kritičar, objavio prvi Manifest nadrealizma, novog umetničko-filozofskog pokreta. Izraz je već bio poznat. jer ga je još 1917. koristio pesnik Gijom Apoliner. Nadahnuti nadrealizmom, Frojdovim psihoanalitičkim teorijama, snom, psihičkim automatizmom i podsvešću, nadrealisti su okupili značajan broj velikih umetnika. Jedan od njihovih uzora bio je upravo Đorđo de Kiriko, slikar koji je uspevao da dočara tu neobičnu atmosferu nalik snu, posebno “prisustvo” stvari koje odjednom deluju magično, jer se čini da su naslikani predmeti, odnosno događaji, posledica jedne vrste čarolije. Kao da sve živi na jednom višem nivou od postojećeg, Kao da se nešto isčekuje. A mi ne znamo šta je. Tajnovito je i uznemirujuće.
Pogledajmo slike Đorđa de Kirika. Oslušnimo njegove poruke.