Selindžer, stručnjak za neobavezne stvari

Zimski praznici! Razlog da se setimo mnogih događaja i ličnosti iz prošlosti. Među njima je i jednog pisca, rođenog prvog dana Nove godine: to je Džerom Dejvid Selindžer (1 januar 1919 – 27 januar 2010) američki pripovedač koji je na vrhuncu slave, napisavši ,,Lovca u žitu” i ,,Freni i Zui” odlučio da se odrekne svih javnih uspeha, u stvari, svega što život pisca u javnosti donosi. Ne samo što se fizički sakrio, on je tako za spoljašnji svet prestao da bude pisac. Da li je nastavio da radi tokom druge polovine života i kakva je to književnost bila? Ili mu je pošlo za rukom da postane niko, kao što je želeo?

Selindžerova književna zaostavština i dalje je neotkrivena tajna, pitanje popštovanja njegovog testamenta. Mnogobrojni poštovaoci nadaju se da će na svetlost dana svakog časa izaći bar još nekoliko priča, dobrih poput Perfektnog dana za banana-ribe ili Za Esme. Hoće li se razočarati ili još jednom oduševiti?

Vratimo se osamdesetak godina unazad, u vreme kad je budući slavni pisac imao trinaest godina. Te, 1932. godine, porodica Selindžer – otac Sol, majka Mirijam, starija sestra Doris i Džerom Dejvid, odnosno Sonny – preselila se na njujoršku Park aveniju, u otmenu gradsku četvrt. Živeli su u prostranom stanu, u lepoj zgradi na uglu s Devedeset prvom ulicom. Osim što je kupio veliki stan i skupocena kola, pokazujući da njegov trgovački posao dobro napreduje, otac Sol doneo je neopozivu odluku da trinaestogodišnjeg Sonnyja ispiše iz državne škole i upiše u skupu, privatnu.

Došao je dan kad je budući učenik u uglednoj školi trebalo da razgovara s direktorom o tome kako će njegovo školovanje izgledati u budućnosti. Zapisi iz tog vremena – kako navodi Salingerov biograf Pol Aleksander – govore da Sonny tokom razgovora nije ostavio nimalo povoljan utisak. Bio je nespretan i potpuno zbunjen. Pokazao se kao sasvim neusredsređen tinejdžer koji je voleo da se pravi pametan. Nije znao čime bi se uopšte bavio. Na pitanje direktora koji ga školski predmeti najviše zanimaju, Sonny je spremno naveo dve stvari: dramu i tropske ribe!

Kad je počeo da pohađa McBurney školu, mladi Salinger postao je novinar školskog lista i predvodnik mačevalačke sekcije. Glumio je u dve školske predstave i, što je zanimljivo, i u jednom i u drugom slučaju tumačio je ženske likove.

S druge starne, obavezni školski predmeti Sonnyja nisu posebno zanimali. Zbog toga je njegov uspeh bio uglavnom skroman. Tačnije, školski uspeh Džeroma Dejvida Selindžera bio je daleko ispod merila škole. Međutim, rad u dramskoj grupi na izvestan način spasao ga je od ponavljanja. Progledali su mu kroz prste i pokušali da razumeju dečakovu najvažniju životnu težnju: da se bavi neobaveznim stvarima. Isto je bivalo i kod kuće. U porodici niko nikad nije mogao da kaže gde je Sonny i šta radi. Pojavljivao se samo za ručak. Voleo je da bude sam. Prezirao je društvene igre. Kad bi ga zamolili da igra karte, obavezno bi odbio.

Pred kraj raspusta 1934. godine, petnaestogodišnji Sonny imao je tako loš uspeh u školi, da su ga zamolili da se na jesen ne vraća. Iz algebre je bio petnaesti od osamnaest učenika, iz engleskog sedmi od dvanaest, latinskog – deseti od dvanaestoro učenika. Ukratko, s takvim ocenama nije mogao da nastavi učenje u uglednoj privatnoj školi. Selindžerov otac pokušao je da izgladi stvar i obećao je direktoru da će njegov neposlušni sin nastavitii da pohađa nastavu u drugoj školi. Ispostavilo se da je to bila još veća propast! Posle Sonnyevog odlaska, direktor je u njegovo svedočanstvo napisao sledeću opasku:

Karakter: poslednje dve godine koje je proveo kod nas bio je pod uticajem puberteta.
Sposobnosti: velike
Marljivost: ne poznaje značenje te reči!

Na izvestan način, potonji pisac do kraja života ostao je dosledan svojim navikama iz detinjstva. Napisao je knjige koje su bile ključne za književnost dvadesetog veka. Ali kad je postao svestan da zanimanje za njegovu ličnost postaje preterano, povukao se iz javnosti.

„Stvarno mi se smučio taj ego, ego, ego. Moj i bilo koga drugog. Smučili su mi se svi koji žele da stignu nekud, da nešto urade za slavu, sve u svemu, da postanu neko ko je zanimljiv. To je odvratno”, pisao je Sonny, otvrajući tako vrata glavnoj temi njegovog književnog opusa – opis osobe koja je lišene svake sujete.

http://citymagazine.rs/clanak/pouke-iz-proslosti-selindzer-strucnjak-za-neobavezne-stvari