Ulica najboljeg gitariste

Vratili smo se na početak poslednje mirijevske ulice. Još jednom smo pogledali tablu s nazivom. Ispod nje je sprejom nacrtan grafit. Nazire se lik s brčićima. Nema druge, to je lik Đanga Rajnharta. Piše: „Django forever” – „Đango zauvek”. Tako i treba da bude!

Nekoliko godina pre smrti slavni francuski džez violinista Stefan Grapeli (1908–1997) gostovao je u Beogradu. U Centru „Sava” održao je koncert. Oni koji su imali sreće da prisustvuju tom izuzetnom umetničkom događaju – smeštenom usred vesti o ratnim užasima i najavi još strašnijih – taj koncert verovatno neće zaboraviti. Bila je to jedna vrsta očajničke potrebe za lepotom, odnosno bekstvo od stvarnosti.   Ukratko, beogradska publika je Stefana Grapelija, uz ovacije, na rukama iznela sa scene. Osim po nadahnutom sviranju violiniste, koncert je upamćen i još po nečem. Bezmalo devedesetogodišnji potomak italijanskih markiza čiji dvorac iz 13. veka i dalje stoji u gradu Asti, u jednom trenutku najavio je da će odsvirati slavnu kompoziciju „Oblaci” Đanga Rajnharta. Uz to je dodao: „Đango je bio moj najbolji prijatelj. Zajedno smo svirali.”

Svestan da je reč o posebnom trenutku za sve u sali, Grapelijeva sećanja su, oslobođena, odjednom prešla granicu suzdržanosti. Počeo je da jeca. Trenutak kad su suze počele da klize niz lice starca koji se sećao svog prijatelja iz mladosti, a koga nema već četrdeset godina, nedvosmisleno je objasnio posetiocima sve najvažnije o čovekovom životu. O značaju ljubavi, prijateljstva, vremena…

Čovek zbog koga je stari Grapeli plakao, Đango Rajnhart (ili Džango Renart), rođen je u Belgiji, pre jednog veka, 23. januara 1910. godine kao Žan Batist Rajnhart. Imao je samo četrdeset tri godine kad je umro.   Međutim, trag koji je ostavio u džez muzici toliko je značajan, a njegov stil sviranja tako jedinstven, da se Đangova pojava izjednačava s evropskim džezom. Njegovo poimanje muzike i način sviranja gitare bilo je nešto što su kasnije pokušavali da podražavaju i tamnoputi džez muzičari s obe strane Atlantika. Tako je i danas – u celom svetu.

Detinjstvo potonjeg džez virtuoza bilo je obeleženo njegovim romskim poreklom. Potičući iz plemena Maniša, porodica se seljakala u karavanu koji je obilazio mnoge evropske gradove kao i mesta na severu Afrike. Naposletku su se zaustavili u predgrađu Pariza. Sva je prilika da je Đango tada napokon našao domovinu. U to vreme dečak je svirao bendžo, pokazujući izuzetnu obdarenost. Kad je navršio osamnaest godina, desilo se nešto što će odrediti njegov život. Karavan u kome je živeo zahvatila je vatra i Đango je dobio teške opekotine. Desnu nogu vukao je za sobom, a mali i domali prst leve ruke bili su takoreći neupotrebljivi – ukočeni. Ipak, nije ni pomišljao da se odrekne sviranja. Bio je uveren da će lakše savladati gitaru nego bendžo.    Uostalom, činilo mu se da je gitaru lakše držati u krilu. Uprkos nepokretnim prstima ili zahvaljujući upravo tome, ovaj samouki muzičar izumeo je neobičnu tehniku, sasvim jedinstvenu i svakako vrlo izražajnu. Uz izuzetan napor počeo je nekako, s vremena na vreme, da koristi i dva nepokretna prsta kako bi uspeo da pritisne dve prve žice na gitari. Nije prošlo mnogo, a Đango je dobio pozive iz različitih mesta u Francuskoj. Pročuo se kao gitarista koji, jednostavno rečeno, nije imao takmaca…

Tabla u Đangovoj ulici na kojoj piše „Ulica Đanka Rajnharta” i grafit s likom velikog gitariste – „Đango zauvek”      Zvučnošću tonova i fraza kao da je izražavao muzičku baštinu svog romskog porekla – stvarao je muziku koja je po nadahnuću mogla da se upoređuje s muzikom najvećih američkih džez improvizatora. Iz njegovog načina sviranja izbijao je sving, kako u solima, tako i u pratnji. Ritam mu je bio nepogrešivo siguran. Đangovi tonovi bili su kristalno čisti i zvučali su u rasponu od gotovo prozračne nežnosti do olujne grmljavine. Mnogi gitaristi virtuozi, sa svim zdravim prstima, uzaludno su pokušavali da podražavaju njegove pokrete.

Bio je samouk, bez ikakvog muzičkog obrazovanja, a komponovao je i sastavljao aranžmane svirajući na gitari i diktirajući to svojim muzički obrazovanim prijateljima. Prilikom tih prenošenja muzičkih zamisli na hartiju, najčešće mu je pomagao upravo violinista Stefan Grapeli koji je svojevremeno bio jedan od najboljih studenata Pariskog konzervatorijuma.

Rajnhart je munjevito postao zvezda pariskog umetničkog života. Nastupao je u svim poznatim pariskim i briselskim klubovima. Tražio je i dobijao basnoslovne honorare. Posle rata, Djuk Elington predstavio je Đanga njujorškim poklonicima evropskog džeza koncertom u slavnom Karnegi holu. Međutim, ćudljiva priroda gitariste, sklonost ka nesputanom životu i odbacivanje svih vladajućih pravila ponašanja, umanjili su uspeh ove američke turneje 1946. godine.

Još jedan za Đanga sudbonosni događaj desio se nešto ranije, 1934. godine, kad su se u hotelu „Kleridž” Đango i njegova braća sreli sa Stefanom Grapelijem. Razumevanje je bilo obostrano. Osnovali su žičani džez sastav „Hot klub Francuske” (tri akustične gitare, kontrabas i violina).

Stefan Grapeli ovako se kasnije sećao Đanga i njegovog čudesnog muzičkog umeća:

„Nikada ga nisam video da vežba. Mislim da je on bio muzičar kakav je na primer bio Paganini…   Jednog dana je jednostavno odšetao i pojavio se četiri meseca kasnije. Bez gitare. Negde je izgubio ili prodao. Zakleo se da nije vežbao. Našli smo mu gitaru i iste večeri nastupili u klubu. Svirao je božanstveno – bez greške.”

Drugom prilikom, Đango je bio pozvan u dvor jedne plemkinje u Parizu. Ona je volela da za svoje visoke goste priređuje koncerte. Na redu su bili čuveni Andres Segovija i Đango. Po svom starom običaju, Đango je zakasnio… Stigao je s dva sata zakašnjenja – bez gitare. Segovija je već odsvirao svoj repertoar. Nije mu ni na pamet palo da džez muzičaru pozajmi svoju skupocenu gitaru. U dvorcu su srećom našli neki stari, ne naročito dobar instrument. Đango ga je naštimovao… A onda je počeo da svira. Svi su bili opčinjeni. Segovija mu je prišao i čestitao.

– Gde ste našli tu fantastičnu muziku? – upitao ga je.

– Nigde! – glasio je njegov kratak odgovor.

Drugi svetski rat zatekao je „Hot klub Francuske” u Engleskoj.  Uprkos činjenici što su u Parizu Jevreji i Romi bili proganjani, Đango se hrabro vratio u glavni grad Francuske. Kad je posle rata i Grapeli došao u Francusku, nastavili su da snimaju i nastupaju na koncertima. U to vreme, Đango se sve više zanimao za slikarstvo. Muzici se ipak vratio 1949. godine, povremeno nastupajući u klubu „Sen Žermen”, prilagođavajući svoje sviranje stilu mlađih muzičara.    Nažalost, oduševljenje iz mladalačkih dana postepeno ga je napuštalo. Radije bi odlazio na pecanje nego u studio. Odbijao je da se leči, tvrdeći da se plaši lekara jer uvek imaju spremne injekcije. Umro je od izliva krvi u mozak, 16. maja 1953. godine. Žan Kokto je, kao počasni predsednik Akademije džeza, odlučio da se u Francuskoj svake godine dodeljuje muzička nagrada koja nosi ime Đanga Rajnharta.

„Džez je američki, međutim, muzika nema domovinu. A džez je muzika. Mi sviramo džez koji je u bliskoj vezi s evropskom kulturom, ali je ipak i dalje džez. Jer, džez poštuje izražajna pravila koja se ne mogu ostaviti po strani…”, glasi jedna od poslednjih zabeleženih muzičkih misli slavnog gitariste.

Pre izvesnog vremena do „Zabavnika” je stigla vest da je Beograd jedna od retkih evropskih prestonica gde zvanično postoji ulica Đanga Rajnharta. Ruku na srce, to se i očekuje od grada koji ima veliki gitaristički festival kakav je „GitarArt”, kao i veliki broj Đangovih sledbenika. Ne treba zaboraviti da je slavu njegove muzike više decenija među prvima ovim delom sveta pronosio naš ugledni gitarista Svetolik Jakovljević.

Kratak pogled na mapu Beograda bio je dovoljan da shvatimo da je reč o poslednjoj ulici s mirijevske strane. Tu se zapravo i završava Beograd. Iza Đangove ulice su poljane i njive. Nema više kuća. Poslednje kuće zapravo su kontejneri u kojima privremeno borave Đangovi sunarodnici – Romi.

Obratili smo se predstavnicima opštine Zvezdara kojoj Đangova ulica i pripada i dobili munjevit i ljubazan odgovor od Zorana Kovača iz odseka za informisanje GO Zvezdara. On nam je objasnio da je za promenu naziva ulica u Beogradu zadužena Skupština Beograda koja odobrava predloge Komisije za spomenike i nazive beogradskih ulica i trgova. U stvari, Komisija pripada gradskom Sekretarijatu za kulturu.    Ali, to u ovom slučaju nije bilo presudno. Važan je podatak da je Ulica Đanga Rajnharta, koja se nalazi u Orlovskom naselju u Mirijevu, ovaj naziv dobila 2004. godine. Do tada se, prema rečima gospodina Kovača, nazivala Orlovsko sokače broj 7. Istom prilikom, 2004. godine, u ovom delu Zvezdare nazive su promenile i druge ulice koje su se do tada nazivale Orlovsko sokače i bile obeležene brojevima od jedan do osam. Sada se tu nalaze ulice Žarka Jovanovića, Tagoreova, Vlastimira Pavlovića Carevca, Jovana Janićijevića Burduša, Ahmeda Ademovića, Jula Brinera i Duleta Jovanovića.

Krenuli smo prema Đangovoj ulici. Uputili smo se automobilom s Trga Republike pored Narodnog pozorišta, zatim Bulevarom despota Stefana Lazarevića i, desetak minuta pravo, pored stovarišta, tamo gde Beograd postaje sve sivlji, zatim desno, pored Šejkine ulice, i već pomenutih sokaka u nekadašnjem Orlovskom naselju. Inače, „Zabavnikov” fotoreporter doselio se u Beograd nedavno iz toplog Melburna. Pomalo začuđeno, a pomalo i zadivljeno gledao je u živopisnu okolinu. Možda je pomišljao na Džonija Depa koji u filmu „Čokolada” svira Đangovu muziku, bez plej-beka? Manje i veće porodične kuće, a na svakoj satelitska antena. U jednom dvorištu gusan je mahao krilima. Tu su bile i patke! Sudbina ga je dovela na neobično mesto. Uostalom, poseta je bila neka vrsta hodočašća za svakog ko je ikada svirao gitaru.

U Ulici Đanga Rajnharta naišli smo na iskrivljenu tablu na kojoj piše: Đanka Rajnharta. Đanko? Jedno pogrešno slovo mami osmeh. Subotnje januarsko jutro bilo je baš hladno. Na malobrojnim kućama pušili su se dimnjaci, a na ulici nigde žive duše. Psi su neumorno lajali.

Svetska retkost, beogradska stvarnost: ulica jednog od najvećih džez gitarista.       Ulica je poluasfaltirana. Ruku na srce, to je makadam. Posle samo nekoliko stotina metara stigli smo do kraja. Ali, zaista do kraja. Jer dalje su se videli samo brežuljci. Doduše, možda su to i nečije njive. I kraj. Više nema ni sela ni grada. A samo deset minuta od centra.

Vratili smo se na početak poslednje mirijevske ulice. Još jednom smo pogledali tablu s imenom. Tada smo uočili nešto zanimljivo. Ispod table je sprejom nacrtan grafit. Nazire se lik s brčićima. To je bez sumnje lik Đanga Rajnharta. Piše: „Django forever” –„Đango zauvek”.  Tako i treba da bude!

U pustoj ulici približavao nam se nasmejani lepuškasti dečak koji se upravo vratio iz prodavnice.

– Zdravo, šta to radite ovde? – pitao je.

– Zdravo! – odgovorili smo. – Slikamo tvoju ulicu jer je to ulica najvećeg gitariste svih vremena.

– Pa znam ja to! – veselo je primetio dečak. – Svi mi volimo Đanga!

– Kako se zoveš? U koju školu ideš?

– Ja sam Nikola. Idem u školu „Despot Stefan Lazarević”. Zagledao je fotoaparat, raspitujući se iz kog lista dolazimo.

– „Politikin Zabavnik”? Znam i „Zabavnik”! To je odličan list.

Na poslednje pitanje, Nikola je dao odgovor dostojan već legendarne prirode Đanga Rajnharta.

– Da li bi hteo da se slikaš u tvojoj ulici s gitarom?

Posle kratkog nećkanja kazao je:

– Ma kakva gitara. Može bez gitare. Sklonite je. Ja ću biti muzičar.  Ali neću svirati gitaru… Sviraću bubnjeve!

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/ulica-na%D1%98boljeg-gitariste