Jadni Dorćol i veštica u zidu

Galičnik
Udajem se, stidim se, teško vreme dolazi
July 2, 2021
Kapija

Stari beogradski Donji grad (odnosno, kalemegdanski Donji grad) prostire se između ušća Save u Dunav i grebena koji je sav u belom krečnjaku. Pretpostavlja se da otuda potiče i ime naše prestonice. Već početkom 1. veka, došli su Rimljani. Ostali su četiri stoleća. A potom su usledili i drugi osvajači. Stoga ovaj prostor predstavlja bogato arheološko nalazište. Za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića, između 1404. i 1427. godine, Beograd je postao utvrđeni grad, a donji deo, o kome je sada reč, bio je utvrđeno naselje.

Do Donjeg Kalemegdana, iz današnje ulice Cara Dušana, ulazi se kroz Vidin kapiju. Ona se nalazi na severoistočnom delu tvrđave. Prvobitna, barokna Vidin kapija srušena je 1740. godine, da bi na njenom mestu ubrzo bila sagrađena ova koja i danas postoji. Unutar nje se nalaze četiri prostorije: mračne, prljave, zapuštene, pune nekakvog otpada i blata. Ukratko, u našem stilu „poštovanja“ istorije. Zato čak i kada je sunčan dan, čovek dok prolazi kroz kapiju, spontano ubrzava korak. Turobno je, najblaže rečeno. Kao da iz mraka i sve te zapuštenosti, može da iskoči neko čudovište. Ili bar kriminalac.

Međutim, ukoliko okrenemo leđa i pogledamo odmah prekoputa ulice, i iznad kapije, spazićemo, bez sumnje zaprepašćeni, neverovatan prizor. Jer tu je, na samo stotinak metara, gradilište na kojem niče višespratnica, široka, sa (budućim) velikim brojem ulaza (pored je i obnovljeni „Beko“ sa „grdosijom“ od kuća iza). Takve zgrade, svojevremeno iznikle na području praznog i peskovitog Novog Beograda, građani su nazivali „kineskim zidovima“. I eto, nekoliko takvih niče ponovo, tik uz stare zidine Donjeg grada, nedaleko od Nebojšine kule. Čovek samo može da pretpostavi preko kojih se arheoloških nalazišta dižu stanovi čija će cena biti veća nego onih u najstrožem centru, recimo, Milana. A ipak će to biti samo život u „kineskom zidu“. Doduše, na samom istorijskom tlu.

Lamela

Očito je da se Beograd gradi munjevito i da grad surovo menja svoj lik. Meni često liči na table Bucatijevog horor stripa ili njegove crteže i slike. I zaista, nije potrebno da neko bude arhitekta ili građevinski inženjer, pa da primeti kako su ambijentalne celine najblaže rečeno „pobrkane“ do te mere i na tako uvredljiv način, da je to baš tužno. Jer su posledice teške i višedecenijske, duže od života čoveka. Eh! Još je manje jasno ko je spreman da plati silan novac za suživot sa ogromnim brojem ljudi na malom prostoru i dvostruko više automobila, a na neodgovarajućoj poziciji. Jadni Dorćol!

I ukoliko neko pomišlja da su to sve nova mesta za život bezmalo trideset hiljada ljudi koji su se tokom poslednjih pet meseci doselili u Beograd – pogrešio je. Možda bi samo neznatni deo njih mogao taj petparački „luksuz“ da plati. U nove „palate“ useljavaju se neki drugi, a ne došljaci ili privremeni došljaci. A možda da stavimo prst na čelo pa da upitamo sami sebe: „Da li je ovo normalno?”. Svo to vređanje istorije i pretvaranje u bezvredni kič sklon truljenju. O svemu što se protivi načelima lepote, tradiciji i poštovanju predaka. Korenima uostalom.

I kao i obično, u sećanje mi se vraća jedna legenda, venecijanska. O kući slavnog slikara Tintoreta (1518-1594) koja se i danas nalazi u četvrti Kanaređo.

Venecija
Tintoretova kuća u venecijanskoj četvrti Kanaređo za koju je vezana legenda o veštici koja je pobegla kroz zid, izvor Wikipedia

Naime, Tintoretovoj kćerki Marijeti (koja je već u šesnaestoj bila zapaženi slikar, portretista), pretila je opasnost da će je ukrasti veštica, izaslanica samog đavola. Priča kaže da je neposredno pre prve pričesti, planiranoj da bude održana u kapeli manastira Madona del Orto, nedaleko od njihove kuće, Marijetu presrela starica koja je devojčici obećala da će je učiniti ravnom Bogorodici. Navodno je lako ubedila dete da je to mogućno, samo ukoliko joj sačuva svih deset osvećenih hostija koje je trebalo da dobije u crkvi uoči obreda pričešća. Međutim, Tintoreto je primetio da se nešto neobično zbiva sa njegovom kćerkom. Uostalom, znao je da je Venecija mesto u kojem je bezmalo sve moguće. Jer, osim jedne posete Mantovi i putovanja u Rim, on nikada nije napuštao Veneciju.

Kćerka mu je onda ispričala za dogovor sa staricom. Jasno, istog trena, znao je da je reč o veštici! Poučio je Marijetu da je pozove u kuću i obeća da će joj tu predati hostije. Samo, vešticu je u kući slikara čekalo veliko iznenađenje: pobesneli otac sa toljagom. Kada je prvi put tresnuo svom snagom, ona se najpre pretvorila u crnu mačku, a zatim, videvši da će je razbesneli slikar ipak stići, i u crni oblak. Tako se provukla kroz pukotinu u zidu. Upravo na tom mestu Tintoreto je kasnije napravio reljef. Predstavlja Herkula sa toljagom. A to je zapravo bio on! Inače, Tintoreta su zbog plahovite naravi i neverovatne brzine kojom je slikao, nazivali i Il Furioso (Pobesneli). Radio je brzinom koja je savremenike ostavljala bez daha. U svakom slučaju, reljef na pročelju kuće u Veneciji koja i danas postoji, može se posmatrati i kao neka vrsta upozorenja u kamenu. Posebno, ako se ima u vidu legenda.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *