Smeh i dovitljivost su najsnažnije oružje protiv straha

Kapija
Jadni Dorćol i veštica u zidu
September 19, 2021
Autori Lažnih bajki

Onda kada počnemo da se igramo dok nešto radimo znači da smo postali umetnici u svom poslu, a kada se umetnici igraju dok stvaraju, i to u „tri ruke”, e, to je onda magija. I zaista, onaj ko pročita „Lažne bajke” (u izdanju „Booke”) Davida Albaharija i Mirjane Ognjanović, sa ilustracijama Slavka Krunića, biva ponesen njihovom ne samo mladalačkom energijom već i prožet duhovitošću i lucidnošću ovih slojevitih priča. Svaka od njih ilustrovana je eteričnim i zamišljenim likovima neobične dece. Osim što je tu i jedan maskirani vuk Vučko, koji je držao butik mesa, a posle je postao vegetarijanac. I jedan kentaur sa stilom.

Ove bajke nas uče da ne mora sve da se zna, da nemaju baš sve veštice telohranitelje, da ljudi i te kako lažu, da princeze ne ljube samo žabe nego još mnogo gadnija bića, i da ćemo znati da je Atlantida postojala ako Venecija nestane u vodi zbog globalnog zagrevanja… Ovde piše i to da se David Albahari odaziva na ime „Kjai”, što je „japanski uzvik koji prati najvažnije trenutke istočnjačke borilačke veštine”. Mirjana Ognjanović saznala je da je došla na svet po dogovoru jednog dečaka i njenih roditelja. A Slavko Krunić od detinjstva neguje veštinu hodanja unazad…

Šta vas je podstaklo na to da zajednički stvorite bajke, koje bi se zbog svoje otkačenosti pre mogle nazvati montipajtonovskim nego lažnim?

David Albahari: Podstakla nas je neka vrsta zajedničke ljubavi prema majstoru kratkih priča i bajki Italu Kalvinu. Njegova sposobnost da od jedne klasične forme napravi potpuno novu, privukla nas je verovatno zbog toga što živimo u vremenu koje zahteva promene.

Kako ste izabrali motiv pronađenog rukopisa, i to baš onog koji je navodno pripadao Italu Kalvinu?

Mirjana Ognjanović: Zato što je David odavno isticao izuzetnost njegove proze i naveo me još pre više decenija, kao jedan od urednika časopisa „Pismo”, da prevedem neke njegove priče. A ja godinama pokušavam da ubedim domaće izdavače da bi trebalo prevesti te sabrane „Italijanske bajke”.

Ako i govorimo o uslovnoj lažljivosti vaših bajki, na šta bi se ona odnosila, da li na naša uobičajena očekivanja u odnosu na ovaj žanr?

Mirjana Ognjanović: Od bajki možemo sve da očekujemo. Smatramo da njihova nomadska priroda daje ovoj književnoj vrsti nezamislivu i nadahnjujuću slobodu. Lažno se krije u neskriveno izmišljenom uvodu gde piše da je Kalvino, priređujući „Italijanske bajke”, 1956. godine, upravo ove naše odbacio kao neodgovarajuće. A budući da je on u svom čuvenom eseju o bajkama tvrdio da su bajke istinite, onda su ove odbačene morale zapravo da budu čak dvostruko lažne. Laž na laž!

Zašto ste čitaocima ostavili da sami smišljaju izlaze iz urnebesnih situacija, relativizujući drevnu mudrost bajki?

David Albahari: Kao autore kratkih priča najviše nas je zanimao onaj aspekt kada su čitalac i pisac saigrači, kada čitalac postaje pripovedač, a pisac čitalac.

Mirjana Ognjanović: Svaka bajka donosi predosećanje onoga što će se desiti, kao i iščekivanje sreće. Taj predosećaj budućnosti sa elementima strepnje može takođe da bude poučan.

Kome su u stvari namenjene ove priče, budući da sadrže reference na stvarnost, nove medije, književnost, umetnost?

David Albahari: Svakome ko voli dobru priču i ko je spreman da na nekoliko trenutaka izmeni svet u kojem živi.

A kako ste pak pisali i crtali u tri ruke? Ko je davao imena junacima, kako ste birali čuvene bajke čije ćete motive potpuno preobraziti i dodati im humorne obrte? Da li ste se smejali utroje tokom nastanka ove knjige?

David Albahari: U tehničkom smislu, počeli bismo od prve radne verzije koju je smislio neko od nas dvoje, bez prethodnog dogovora. Posle smo iščitavali, dopisivali, sve dok ne bismo bili zadovoljni. Krajnji oblik davao je Slavko Krunić koji se, inače, najviše smeje.

Čak su i biografije tri autora „lažne”, u stvari skroz burleskne. Ima li nečeg, još od detinjstva, u tom prerušavanju, davanju drugačijih podataka o sebi, a u kasnijem dobu, u dobrom humoru, pa i na svoj račun?

Mirjana Ognjanović: Podaci iz naših biografija su, verujte, potpuno tačni, samo su složeni tako da liče na priču. Mogućno je da smo se, budući da se znamo „celog života”, David i ja pretvorili u stare rezonatorske kutije koje odjekuju, jer su isto naštimovane. A tu nam se sa svojim ehom pridružio i mladi slikar Slavko Krunić.

Ko se duhovito dosetio opaske „Sto mu Basarinih fama o biciklistima”?

David Albahari: Ta misao se sama nametnula. Skloni smo verovanju da bi Svetislav Basara zaista mogao da bude junak neke bajke.

Ali niste odoleli ni poeziji, što pokazuje i lepa misao: „Prijatelj je ona osoba koja poznaje pesmu tvoga srca i uspeva da ti je otpeva čak i onda kada si ti zaboravio melodiju”…

Mirjana Ognjanović: Rečenica koju ste izdvojili, zaista nekome može da zvuči kao poezija. U našem slučaju, to je činjenica. Činjenica koju nismo mogli da izostavimo, jer je i odgovor na pitanje zašto smo i počeli zajedno da stvaramo ovu knjigu.

Vaš vuk Vučko, nalik na onog iz „Tri praseta”, nestaje bez traga. Da li je važno odagnati strahove tako što će se reći: „Ne bojimo se Vučka mi, nek to znaju svi”?

David Albahari: Smeh i dovitljivost su najsnažnije oružje u borbi protiv straha.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *