I mrtve pljačkaju, zar ne?
Moja genijalna prijateljica
August 1, 2016
Da li ste ikad sreli odrasle?
April 3, 2017
Pogled na Ikike – izvor: Wikipedia
Pre otprilike šest stotina godina, dve devojčice krenule su na svoje poslednje putovanje. Jedna je imala samo devet godina, dok je druga bila skoro dvostruko starija. Možda je navršila čak i osamnaestu. To poslednje putovanje, nalik nekom jezivom hodočašću, bilo je dugo 1200 kilometara. Vodilo je od Kuska, prestonice Inka (u današnjem Peruu) sve do čileanskog mesta Ikike, savremene arheološke lokacije Sero Esmeralda. Kada su napokon stigle, to je bio kraj u svakom smislu. Najpre su bile omamljene, a onda, na vrhu brda, žrtvovane. Ubijene u obredu u kojem su sveštenici najčešće preuzimali božanske „funkcije“. Žrtve su tako i same postajale deo božanskog. Kao i njihovi unutrašnji organi. Božanska hrana. Tom temom bavio se svojevremeno i slavni pisac Italo Kalvino u zbirci priča „Pod suncem jaguara“ i zaključio:
„Možda se smrt vremena samo nas tiče, nas koji se koljemo, praveći se da to ne znamo…“
U svakom slučaju, mumije su sahranjene sa bogatom opremom koja je ličila na miraz. Nakit od srebra, razni ukrasi i figure od metala, školjke, posuđe… A iznad svega, haljine crvene boje. Jarko crvene.
Priča o dve mumije koje su sahranjene negde između 1399. i 1475. godine, poznata je još od 1975. kada su pronađene u Čileu. Međutim, tek nedavno je u časopisu „Archaeometry“, u studiji koja se bavi baš pomenutim nalazištem, napisano i nešto zanimljivo, a tiče se devojačke opreme. Tačnije, crvenih haljina. Naime, njihova jarka boja potiče od cinobera, sulfida žive, veoma otrovnog minerala vulkanskog porekla. I druge drevne civilizacije su ga poznavale. Međutim, ovo je prvi put da je pronađen u tom delu sveta.
Tapiserija Inka, prisutna je i crvena, ali ne otrovna boja – izvor: Wikipedia
Hemijske analize obavili su arheolozi sa Univerziteta Tarapaka i njihovo glavno pitanje ticalo se razloga zbog čega su devojačke haljine obojene, odnosno umočene u tako opasnu tvar. Jer, da bi dobili crvenu boju, južnoamerički narodi koristili su hematit, oksid gvožđa koji nije toksičan. Upotrebljavan je ne samo za bojenje odeće, već i za šminkanje. Istini za volju, sulfid žive mogao se naći i u antičkom Rimu, u Kini, Etiopiji. Ali, u ovom delu Čilea, ne na koži devojčica, već na njihovoj odeći? Veoma čudna pojedinost.
Crvena odeća trebalo je da istakne visoki stalež kojem su pripadale žrtvovane devojčice, veruju arheolozi. Žrtvovanje dece bio je obred kojim se nudio najbolji deo čovečanstva kako bi bile sprečene prirodne katastrofe, zaraze i produžio život vladara. U svakom slučaju, otrovni živin sulfid nije bilo mogućno naći na tlu Čilea, već u centralnom delu Perua. Da bi haljine bile obojene, trebalo je prevaliti dug put. To navodi na pomisao da su devojčice pripadale najvišoj klasi, te da je obred njihovog žrtvovanja bio brižljivo pripreman.
Arheološko nalazište Inka u Čileu – izvor: Wikipedia
Postoji i druga mogućnost. Otrov je korišćen u nameri da se uplaše pljačkaši grobova. Bilo je poznato da se uz žrtvovanu decu prilikom ceremonije Capacocha, sahranjuju i dragocenosti. Lopove bi naime privukla drečava boja haljina, ali bi ih ta odeća odmah otrovala. Savremeni arheolozi su naravno bili svesni rizika i zato dobro opremljeni prilikom otkopavanja grobnica. Dodirnuti te tkanine, moglo bi da izazove bolove u mišićima, poremećaj nervnog sistema i organa za varenje. Pa čak i smrt.
Drugim rečima, kada su se odlučivali na tako jeziv obred, Inke su želele da mumije žrtava i darovi prineti božanstvima, ostanu nedodirnuti ljudskom rukom. Da li je to bio znak da su se ipak, bar jednim delom uma, pokajali? Možda i nije. Možda su samo slušali naređenja vladara. Uzaludno bi zato bilo tražiti milost. I s ove i s one strane groba.
Uverenja i naređenja, često ih teško razlikujemo. Ponekad je potreban ceo život da bi čovek napokon shvatio kakvu je strahotu napravio. Iz čistog ubeđenja.
