Da li ste ikad sreli odrasle?

Istoričari filma i filmski kritičari tražiili su odgovarajuće tumačenje naziva filma „Amarkord“ (1974) italijanskog filmskog reditelja Federika Felinija. Neki su smatrali da ova reč prevedena sa romanjolskog dijalekta (a m’arcord,) znači – sećam se. Uostalom, tako je ovaj film i preveden na naš jezik. Drugi su pak verovali da je naziv smišljen s namerom da ujedini značanja dve reči od kojih je sazdano osećanje nostalgije: „amare“ (voleti) i „amaro“ (gorko, odnosno, tužno).

U knjizi Kako napraviti film Federiko Felini (1920-1993) objasnio je ne samo šta znači naslov filma, već i da li je Amarkord istinsko sećanje na dane detinjstva u rodnom Riminiju u doba fašizma.

„Jednoga dana, u restoranu, dok sam žvrljao po salveti, izašla je na videlo reč amarkord. Pa da, rekoh sam sebi, ljudi će je odmah poistovetiti sa sećam se. A ja sam hteo da izbegnem da moj film protumače kao autobiografski. Amarkord je čudna reč, kao zvuk vergla, fonetski hir sa kabalističkim prizvukom. Mogla bi da bude i naziv nekog aperitiva, zašto da ne? Bilo šta, samo ne sećanje na ono što me strašno nervira: sećam se. Reč koja bi u svoj svojoj neobičnosti mogla da bude jedinstvo značenja, odjek određenog osećanja, stanja duha, stava, načina mišljenja, dvostrukog, protivrečnog, sadejstvo dve suprotnosti, stapanje dve krajnosti, odlaska i čežnje za povratkom, osude i razumevanja, odbijanja i prihvatanja, nežnosti i drskosti. Činilo mi se da bi film trebalo da predstavlja baš to: neophodnost odvajanja od nečega što ti je pripadalo, u čemu si rođen i živeo, što te je odredilo, zarazilo, u čemu su sva osećanja opasno izmešana.Ta prošlost ne sme da nas truje i zato je moramo lišiti senki, čvorova, veza koje još uvek deluju. Treba prihvatiti prošlost kako bismo što svesnije živeli sadašnjost. Ta jadna škola čije su glavne osobenosti neznanje i šibanje, ta teška i blesava obaveza da uvek budemo zajedno, u povorci, na paradi, u crkvi, u bioskopu, na zborovima, da bismo pevali hvalospeve i prdeli ustima! Zašto ta priča nije iza nas? Amarkord je trebalo da bude zbogom jednom razdoblju u životu, toj neizlečivoj adolescenciji koja preti da nas ima zauvek i sa kojom ja i dalje ne znam šta da radim. Da li da je vučem do kraja, ili da je odložim u arhivu..? Uostalom, taj moralistiki cilj da se odraste. Šta on zaista znači? I pod predpostavkom da je moguće odrasti, šta dakle biva kad se odraste? Da li ste ikada sreli odrasle? Ja nisam. Doduše, možda odrasli izbegavaju ovakve kao što sam ja.“

Radnja Amarkorda zbiva se 1934. godine u Riminiju. Dečak Tita, okružen porodicom, kao i osobenim stanovnicima grada, nalazi se tačno na granici između detinjstva i zrelosti. Na koju li će stranu krenuti? Hoće li zauvek ostati dečak, ili će ipak odrasti? Pitanje na koje reditelj (sa koscenaristom Toninom Gverom) daje tajanstveno dvosmislen odgovor.

Antologijske scene u filmu Amarkord, mnogobrojne su. Svakako se izdavaju dolazak prolećnih „maca“, noćni prolazak prekookenaskog broda pokraj grada, susret pubertetlije sa trafikantkinjom bujnih grudi, legenda o tome kako je gradska lepotica Gradiska dobila nadimak, očev bes, dedino gubljenje u magli, a posebno, pustolovina sa stricom Teom koji, u neobičnom duševnom stanju, za vreme nedeljnog ručka na selu, neočekivano beži i penje se na drvo. U sceni grudvanja dečaka na gradskim ulicama, jednog od drugova glavnog junaka Tite (Pjero Tiberi) i najžustrijih „bacača“ glumi tadašnji dečak – Eros Ramacoti, potonji fudbaler i slavni pop muzičar. Fides Stanji, osoba koja je glumila profesorku likovnog u školi, zaista je bila slikarka! Ona je u vreme Musolinijevog režima podržavala njegovu politiku.

Bilo kako bilo, reditelj Federiko Felini, izvanredni crtač, pisac scenarija, od čitavog posla koji prati nastajanje filmskog dela, od početnih razmišljanja, likovnih i dramskih skica, sve do montaže, najviše je voleo deo kada na priču treba „zakačiti“ muziku. I to muziku koja govori više i od slike i od reči zajedno. Takvu muziku Feliniju mogao je da stvori jedino njegov drug, kompozitor Nino Rota (1911-1979).

„Ima jedna faza u radu koju najviše volim“, pisao je Felini. „To je svečanost, nastajanje muzike i snimanje muzike. Nino Rota! Sa Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući da tačno odredi neki motiv, pa pročisti muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim. Međutim, van posla, ne volim da slušam muziku. Ona me uslovljava. Uznemirava. Poseduje. Ja se branim odbijajući je, kao lopov kada beži od zgodnih prilika za krađu. Ne znam, možda je to jedna od posledica katoličanstva, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom, jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz koje si iskjlučen. Prognan. Muzika je okrutna, ispunjava nostalgijom i tugom, a kada prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna i da te boli. Ali eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli i to me nekakao teši.“

Federiko Felini je tvrdio da nikada nije gledao nijedan svoj film u bisokopu. Zašto? Jer bi ga obuzelo nepodnošljivo osećanje stida. Kako god, godine, 1975. godine, Amarkord je nagrađen Oskarom kao najbolji strani film.

http://citymagazine.rs/clanak/pouke-iz-proslosti-da-li-ste-ikada-sreli-odrasle