Stvarnost je druga reč za san

Za Natka

Letnji sumrak. U polutami prostorije nazire se presto. Okvir je napravljen od crnog skupocenog drveta. Naslon i sedišta u brokatu sa zlatnim nitima. Izgleda kao da se kroz topli vazduh ta boja starog zlata razliva naokolo.

Na tronu, poguren, sedi kralj. Njegovo disanje je plitko. Sićušan i poguren, neodređeno gleda u daljinu. Bradom takoreći dotiče grudi. Šake su mu položene na rukohvat.

Odmah pored, naginjući se prema njemu, stoji ženska osoba. Klanjajući se, primiče mu se, glavom prema levom ramenu vladara.

Prvi progovara kralj, gotovo nečujno:

“Ostani.”

“Oh!”

“Ostani.”

Tišina traje predugo. Nema odgovora. Kralj prozbori tiše, ali određenije:

“Ostani.”

Opet tišina. Ćutanje prekida žena:

“Smem li da te poljubim?”

“Ne.”

Ona se polako primiče kralju i nežno ga ljubi u obraz. Vazduh podrhtava.

Kralj ponavlja zapovest:

“Ostani.”

Pokušava da pruži ruku prema stolu na kojem su komad hartije i pero, međutim ne uspeva.

“Moram da idem”, kaže ženska osoba i dok izgovara poslednje produženo M, beži.

Kralj umire.

***

“Ma! Doista, što ti voliš da izmišljaš! Mogla bi bar ponekad da se suzdržiš. Misliš da se ne primećuje, ali ja ću ti reći: sasvim je jasno da preteruješ i lažeš. Iz aviona se vidi kako pokušavaš da varaš. Piši, brate, u potaji i nemoj nikome da pokazuješ.”

“Ti si mi rekao da nema ništa istinitije od laži!”

“Možda sam i rekao. Nekada su reči samo smetnja i ništa više. Misliš da ne mogu da vidim šta se desilo? Recimo: jutros dok si prala zube i kada si ispljunula kalodont, zajedno sa penom, ispale su ti i reči: sumrak kralj presto staro zlato podrhtavanje vazduh. I kada su reči počele da se veru uz ivice lavaboa, ti si ih hitro zgrabila. I tako si i napravila onu neubedljivu kombinaciju. Možeš da pokušaš ponovo, međutim znaj, broj promena redosleda reči je ograničen. Ne možeš beskrajno da ih obrćeš! To je samo iskušenje, privid. I budi obazrivija prema reči smrt. Ne možeš tek tako, posle nekoliko redova, odjednom tragedija, i oteraš kralja u Večna Lovišta. Pre svega zato što je smrt uvek nema.”

“U priči srce mora da se slomi, ne samo zbog ljubavi, nego i zbog svega drugog zbog čega se inače slomi. Tamo gde se srce ne lomi, slomiće se priča.”

“U redu. Premda, to je tako amaterski opisan kraj. Što je i razumljivo. Uvek je najteže proglasiti kraj. Jer sve je samo početak i ništa nema kraj. Čak ni ova rečenica”.

***

Zašto su na drvetu lipe, tačno ispod prozora moje sobe, listovi i dalje zeleni i deluju sveže, iako je leto bilo vrelo, sa najvišim temperaturama? I bez kiše. Povrh svega, stigla je i jesen.