Stvarnosti su mnogobrojne

Film ,,Uvećanje” (,,Blow up”) italijanski filmski reditelj Michelangelo Antonioni (1912-2007) snimio je pre takoreći pola veka, 1966. godine u inostranstvu, odnosno u Engleskoj. Bio je to njegov prvi strani film. Iako se žalio kako mu je veoma teško da radi sa ljudima koji govore drugim jezikom, a ne italijanskim, ,,Uvećanje” mu je ipak donelo svetsku slav

Antonioni, reditelj i filmski kritičar sa diplomom ekonomiste, šezdesetih godina prošlog veka pročitao je knjigu koja mu se učinila veoma zanimljivom. Bile su to kratke priče argentinskog pisca Julia Cortazara. Poseban utisak na njega je ostavila pripovetka Đavolje bale. Kada je odlučio da prema priči o životu i delu londonskog fotografa snimi film (tumačiće ga glumac David Hemmings), Antonioni je sam preradio pomenutu pripovetku. U pisanju scenarija pomogli su mu njegov stalni saradnik Tonino Guerra i Edward Bond koji je bio zadužen za dijaloge na engleskom.

Čini se da sa ovim višeznačnim i višeslojnim filmom koji je odmah zauzeo važno mesto u istoriji kinematografije, Antonioni nije nameravao da ponudi određene odgovore, već je smatrao da je suština u postavljanju pitanja. Uostalom, to je u razgovorima stalno isticao. Jedno od pitanja jeste da li sami određujemo stepen stvarnosti onoga sa čime se suočavamo.

„Ne bih rekao da je izgled stvarnosti isto što i stvarnost”, objasnio je kasnije Mikelanđelo Antonioni, tumačeći Uvećanje. ,,Jer”, tvrdio je on, “izgled, spoljašnjost stvari, mogu biti mnogobrojne. I stvarnosti su mnogobrojne. Stvarnost je možda samo odnos. Međutim, nemam naviku da istražujem film sa filozofske tačke gledišta. Pročitao sam Cortazarovu priču. Dopala mi se. Preradio sam je prilagođavajući je sebi. U Italiji nisam naišao na odgovarajuće okruženje, pa sam došao u London. Ta uzavrelost, bilo je ono što je nedostajalo. Blow up je film koji je mogućno tumačiti na mnogo načina, budući da je njegova tema prividnost stvarnosti. Drugim rečima, svako može da misli što mu je volja. Glavni junak mi se sviđa, sviđa mi se način na koji živi. Dok sam snimao film i ja sam pokušavao da tako živim. I bilo je veoma zabavno. To sam naravno činio samo kako bih mogao da pratim lik, ne zato što je to moj život. Zločin u Uvećanju trebalo je da označi nešto snažno, nešto veoma snažno što uprkos toj činjenici ipak izmiče. I to izmiče nekome koji, poput mog fotografa, budno i netremice prati stvarnost! Uostalom, od toga je napravio sopstvenu profesiju. Naposletku, kada se suoči sa ubistvom, on odbija da ga istražuje, mada se ne bi moglo reči da je nemoralan, bezosećajan. Taj lik mi je veoma drag: on odbija da se upusti u istraživanje zločina jer želi da bude slobodan, da bude na raspolaganju za nešto što tek dolazi, nešto što se još uvek nije pokazalo…”

Uz film Noć, Uvećenje je Antonionijev film koji je osvojio najviše nagrada. Na Filmskom festivalu u Kanu, 1967. godine, dobio je veliku nagradu za najbolji film, potom i Zlatni globus, nagradu BAFTA… i tako dalje. U Italiji se u jednom trenutku našao na udaru cenzure kao pornografski, budući da donosi u prvom planu razgolićeno žensko telo (kratko filmsko pojavljivanje buduće zvezde Jane Birkin).

Mada je u filmu korišćena muzika Herbiea Hancocka, poklonici rokenrola u kratkim sekvencama prepoznaće neke od slavnih ličnosti rokenrola šezdesetih: grupu Yardbirds sa Jjimmyjem Pageom i Jeffom Beckom koji u sceni u londonskom noćnom klubu lomi i baca svoju gitaru. Antonionijeva najveća želja bila je da u filmu nastupi njegova omiljena rok grupa Velvet Undergrund. Međutim, to nije bilo mogućno, budući da je gitarista Sterling Morrison tada bio na lečenju od zavisnosti od droge.

http://citymagazine.rs/clanak/pouke-iz-proslosti-stvarnosti-su-mnogobrojne