Udarac ili poljubac?

Neverovatno koliko stvari nađemo kada tražimo nešto sasvim drugo.

Ova izreka, vrlo mudra, po svoj prilici nepoznatog autora, ko zna koliko puta je bila štampana u vidu poruke. Neko je možda i upamtio. Ne samo da potvrđuje ono o čemu govori, već i sažeto prepričava jednu legendu.

Dakle, bombona nepravilnog oblika. Od mlečne čokolade i seckanih lešnika, sa celim lešnikom povrh, prelivena crnom čokoladom.  U fabrici su, najpre, pomislili da  bombonu nazovu „udarac“. Zato jer je ličila na stisnutu pesnicu. Onda se upravnik, a saznaćemo i zašto, setio da bi mogla da bude nazvana „Poljubac“. U stvari, ne jedan poljubac. Već više poljubaca. Poljupci! Baci, na italijanskom.

Zatim je sledila oprema. Koja je ovaj slatkiš učinila posebnim. Delo Federika Seneke, nekadašnjeg umetničkog direktora italijanske fabrike čokolade „Peruđina“. Ispod srebrne hartije krila se štampana ljubavna poruka. Na primer: „Svaka velika ljubav počinje poljupcem.“ Ili: „Poljubac je ludost!“ Ili su se uz čokoladu nadovezivali Šekspirovi stihovi: „Ja razumem tvoje poljuce. A ti moje…“

Ovaj slatki izum navršiće takoreći stotinu godina. Namera grafičara Federika Seneke (1891-1976) bila je da pored ostalog, „oživi“ sliku koja mu je bila posebno draga: „Poljubac“, delo Frančeska Hajeca, jednog od najutcajnijih predstavnika italijanskog romantičarskog slikarstva. I ne samo to. Da zadovoljstvu koje donosi čulo ukusa, pridoda i druga, ona koja su podstaknuta ljubavnim osećanjima. Nešto što je tajanstvenije, ali i doslovce mnogo slađe od kineskog kolačića sudbine. I to su ukratko „Peruđinini“ „poljupci“. Čuveni „Baci Perugina“.

U stvari, iza svega što smo spomenuli, stajala je jedna vrlo odlučna i poslovna gospođa, poznata i po lancu butika vrhunske mode za žene. Njeno ime je Luiza Spanjoli. I danas se butici odeće sa imenom Luize Spanjoli mogu sresti ne samo u Italiji, već i u takoreći celom svetu.  Rođena je kao Luiza Sarđentini 1877. godine u Peruđi. Njen otac je prodavao ribu, a majka bila domaćica. U dvadesetoj, Luiza se udala za Anibala Spanjolija i oni su već 1907. godine, u starom, istorijskom delu Peruđe otvorili radionicu za proizvodnju bombona. Nije prošlo mnogo, radionica, sada nazvana „Peruđina“, zapošljavala je već petnaestoro radnika. Ali, avaj, izbio je Prvi svetki rat. O „Peruđini“ je ostala da brine samo gospođa Spanjoli sa svojim mladim sinovima. Ipak, kada je rat završen, fabrika je imala već stotinu zaposlenih.

Dvadesetih godina prošlog veka, Anibale Spanjoli se povukao iz posla zbog bolesti. Sve je prepustio supruzi. Bilo je to vreme kada se ona, kao zrela dama, zaljubila u upravnika „Peruđine“, Đovanija Buitonija. Njihova veza bila je dobro poznata svima, ali gospođa Spanjoli ipak nije napustila porodicu, i nije se u javnosti nikada mogla videti sa svojim upravnikom. Naprotiv, njen glavni oslonac bio je sin Aldo. Ostala je vredna i proširila delatnost na proizvodnju angorske vune i odeće od angore. Radnicima zaposlenim u „Peruđini“ obezbeđivala je toplu zimsku odeću u vrednosti od četiri hiljade lira, podigla im jaslice i obdanište, tada najmodernije i najopremljenije u Evropi, kao i bazen gde su leti mogli da se kupaju i zabavljaju.

Dok je čokoladna bombona osvajala srca kupaca, Luiza Spanjoli, vlasnica „Peruđine“, teško se razbolela. Imala je tumor na grlu. Uzaludno je očajni Đovani Buitoni odveo svoju bolesnu dragu u Pariz kako bi bila operisana i izlečena. Ništa nije pomoglo i ona je umrla 1935. navršivši 58 godina.

Tek posle gazdarčine smrti, Federiko Seneka, umetnički direktor  „Peruđine“, rekao je da ga je na ljubavne poruke, koje će kasnije postati deo čokoladnih „poljubaca“, nadahnula sama gospođa Spanjoli. Ona je svom voljenom upravniku Buitoniju, redovno tajno slala poruke, ponekad ih umotavajući u tek napravljeni slatkiš iz „Peruđinine“ palete proizvoda. Mislila je da to niko ne primećuje. Primetio je svakako Federiko Seneka kojem su, osim slike „Poljupca“, poruke zaljubljene industrijalke, izgledale kao nešto što bi vredelo ovekovečiti. Nešto što je zapravo i genijalna marketinška ideja.

Nema šta: ljubav je uvek snaga koja pobeđuje. Sama, ili uz malu pomoć. Čokolade, na primer.