Bubnjar

Na žalost, došao je trenutak kada bi trebalo otići u krevet na spavanje.

Ukoliko vam se ne ipak spava, onda biste, na primer, mogli da poslušate ljubavnu pesmu zrikavaca. Oni krilom češu stomak i tako sviraju. I udvaraju se! Ili možda da oslušnete šum lišća, zelenog ili suvog, svejedno. Svakako, smirite dah i gledajte unutra. Hm. I dalje postoji mogućnost da ćete teško uspeti da zakoročite u san.

U tom slučaju, poslušajte priču o dečaku koji svira bubanj.

Dakle, bio jednom jedan dečak. Umeo je da dođe kod nepoznate dece iznenada, tako tiho, kao da ne dodiruje pod. Kao da hoda po vazduhu. Prvo što bi domaćin zapazio, bile su dečakove krupne i tamne oči. Čim bi ga spazio, tom drugom bilo bi jasno da je dečak vrlo stidljiv. Dakle, gledao je ovako: sramežljivo, ali odvažno, molećivo, pomalo tužno, nedvosmisleno prijateljski. Činilo se da u svakom obrazu drži bombonu. Zato je retko i malo govorio. Njegove šake bile nesrazmerno velike u odnosu na dečje telo. Verovatno zbog bubnjanja. Veštog baratanja palicama i maljicama. I što je još važnije, a što treba zapamtiti, one su oslikavale svu njegovu moć. I nežnost.

Umesto da se pokloni, dečak je pri dolasku najčešće samo trepnuo, polako, veoma polako. I jednako nečujno seo na stoličicu iza bubnjeva. Onda bi onaj koji je primio neobičnu posetu, začuo: „pššššššš… ššššššš, ba-ba-baaaa…tak,tak, taka, takatakataaa, du-du-du… bammm, sssssssssss…“

I šta? Svako bi pomislio, dok su kapci postajali teški: „Ovu muziku odnekud znam!“ I to bi bilo tačno. Premda nije bilo melodije. Samo ritam, samo bubanj.

Jer, možda je sve to odjek budućih događaja koji su pred vama? Šta kažete na to? Da li da se plašimo, ili da se radujemo? Bolje da se setimo da je prijatelj onaj koji poznaje pesmu našeg srca. I uspeva da je odsvira kada je mi zaboravimo.

Pitate kada je mali bubnjar dolazio deci u posetu? Da li je to bilo nekada davno?  Pre sto pedeset godina?

Ne znam tačno da vam kažem. Kod mene je bio sinoć!