Požuri polako

Starac je zaklopio knjigu, skinuo naočare, zagledao se u daljinu i rekao:

„Priča kaže da su u davna vremena postojala čudotvorna vrata. Sva oslikana veštom rukom nepoznate osobe. Taj je slikar* svojim delom nesumnjivo nameravao nešto da saopšti, ali i sve džemtlmenski liši nametljivog ubeđivanja. Na vratima je bila naslikana kornjača sa tri glave. Zašto tri glave? – pitali su se ljudi.  I kada bi se to zapitali, tek onda bi postali svesni da čuju nešto poput bućkanja. Međutim, onaj ko bi prislonio uvo na jednu od kornjačinih glava, uopšte ne bi čuo takav zvuk. Prvo bi se, kao iz kakvog dalekog vrta začuli zrikavci, zatim, ljubavni huk šumske sove. A onda, poput tihog topota, pesma koju je ujednačenim ritmom izgovarao duboki ženski glas:

Umreti, a da pre toga zaista ni živeo nisi –

presuda je koja u glavi počinje da ti visi.

Pre ili kasnije, strah mi ovu misao priključuje:

svaki od nas tako će da zaključuje!“

*premda mnogo toga ukazuje da je on mogao biti Il Famoso Corona