Uprava neokaljanih časti

Da li možda znate priču o tajni nestanka viteza M***?, upitao je posetioce svoje izložbe slikar Slavko Krunić, osmehujući se očigledno stidljivo. Nalazio se u osetljivoj ulozi. U ulozi kustosa sopstvene izložbe slika. Eto, takva su vremena. Veliki broj poslova obavlja samo jedna osoba!

„Trebalo bi da imate na umu”, započeo je Slavko Krunić, ,,da sam pre određenog vremena, tokom jednog od mnogobrojnih lutanja po svetu, naišao na stari i naizgled napušten dvorac. Sećam se takođe da sam u to vreme bio usamljen i, na izvestan način, bez nade. Međutim, oprezno: pamćenje ko pamćenje, lako menja prošlost u sadašnjosti.   Dvorac ne samo što je bio nenastanjen, u prvi mah mogao se steći utisak da u njemu nema ni nameštaja! Stare zidine izgledale su strašno i primamljivo. Više kao razvaline. Preda mnom se tako ukazala i neka vrsta prolaza. Možda je nekada bio tajni? Uočio sam neobičnu pukotinu na zidu dvorane u koju sam kročio posle neizvesnog tumaranja. Vođen znatiželjom koja je više ličila na želju da se izazove sudbina, zavukao sam ruku u tu pukotinu. Opipao sam polugu.  Škljocnula je. Istog časa, kameni zid postao je lagan. Pomerio se. Nisam se uplašio. Kao da sam bio spreman na osoben prizor. Moj pogled je lenjo, s posebnim, rekao bih profesionalnim, uživanjem pao na… manje ili više sličan prizor onome koji sada vidite na ovoj slici…“

Slavko se ponovo nasmešio gledajući publiku iskosa, popio gutljaj vode i nastavio:

„Odmah sam prepoznao čuvenog viteza M***. Kao što vidite, sedeo je za stolom. U ruci je držao lobanju. Slutim da ste svakako negde čuli: lobanja je simbol nebeskog svoda. Mesto prelaska života u smrt! Već izvesno vreme mislim da taj prag najverovatnije i ne postoji. Premda je, jasno, smrt neizbežna. Ali, pretpostavljam da ništa i ne menja.   Stoga me i nije uplašila pojava viteza M*** u skrivenoj odaji zamka.  Naravno, vitez mi nije izgledao kao većina drugih ljudi. Bio je mnogo tajanstveniji. Verujem da su ljudi sa određenim tajnama najprivlačniji.”

Posetioci izložbe međusobno su se pogledali.

„Vitez M*** mnogima će ostati u sećanju kao pisac izreke koja kaže    Kada ne bi bio prisiljen da bira, čovek bi bio besmrtan. Da li se slažete? Naslućujete li o čemu govori ova priča? Možda o tome da je vitez bio u nezahvalnoj ulozi onoga koji bira, ali nije mogao ili nije umeo da izabere? Kakve su bile posledice te neodlučnosti? Ili – pogrešne odluke? Po svoj prilici, nikada nećemo otkriti do kraja.

Ipak, te tmurne večeri, kada se užas u svoj svojoj gustini pokazao na horizontu njegove duše, misleći da pije smrtnosni otrov, vitez je uz pomoć biljnog napitka zapravo zapao u slatki san. Probudio ga je huk sove. Izgledalo je da se oko njega ništa nije promenilo. Sve je bilo kao ranije. Doduše, u kaminu više nije bilo vatre. Na mestu gde je do nedavno sijao žar sada je strujala hladnoća. Tu se nalazila njegova velika stolica koja je ličila na presto. Ništa se naročito napolju nije promenilo… Ali u njemu! Nebo se okrenulo! Odande odakle su ga zlokobno posmatrale zvezde pljuštala je kiša blagotvornih vrlina, mirna i ujednačena. Ulivala mu je mir i spokojstvo. Nije bilo više ni neodlučnosti, ni uznemirenja, ni očajanja. Samo osećanje blagosti i prigušenog veselja.

Razumete li šta pokušavam da vam kažem? Vitez je shvatio kako može da siđe s pozornice i nestane. Jer vrhunska vrlina i istina stoje u srcu osobe koja čuva ljubav, ne pokoravajući se izboru.

Pre nego što će nestati iz odaje zamka koju sam vam maločas opisao, gledajući u daljinu gotovo molećivo, vitez je takoreći neprimetno dao znak dvema devojkama koje su sedele za stolom pored njega. Do tog časa nisam ih ni primetio! Da nisu bile trudne, pomislio bih da su kaluđerice! Spreman sam da tvrdim: dao im je znak da otpevaju molitvu za njega.

‘Muzika daje glas mislima, ali ih ipak ostavlja skrivene’, imam utisak da je želeo da mi šapne. Devojke su gotovo istog trena, kao jedna, počele nemu pesmu:

Pod tamnim nebeskim svodom

Pehar jedan lebdi okovan strahotom

I zvezdice dahću unezverene

Dok razleže se miomiris anemone.

Oh, pokaži se iza magle brežuljaka u daljini

Ti, ledeno lice što izmičeš suštini.

Jer znaj, čekaću, čuvaću stražu – to ne brini!

Neka nestanem, da me nema, to baš želim –

I kaznu zasluženu sam sa sobom da podelim!

Pratiću tamu, gasiću vatre podneva bez stanke

Kad zaplače rosa i nepomične uzdahnu travke!

Neka potonu u tamu sve livade i sve cveće –

Noćno carstvo da postane sve veće,

Kako bi beskrajna baruština snova

Zorom mogla da usahne iznova!

Lađa moja da zastane među sklopljenim rukama!

I otkuca pozni čas ovim mukama.

Iz pehara bivše krvi oproštaj neka se sliva,

Zbog ludovanja mladalačkih od kojih bi sve što biva.

Device dobrote, molim da srce moje zagrejete dahom mira

Kako bi ljubav potom u mraku – počela da se skriva.”