Mozak ne odlazi u penziju

Autori Lažnih bajki
Smeh i dovitljivost su najsnažnije oružje protiv straha
January 11, 2022
Naslovna
NASHIM – Writing Our Way Home
May 2, 2022
Mimi i Vlaja

Početkom februara, samo jedan dan pre nego što će napustiti ovaj svet, Milan Vlajčić (1939-2022), novinar, filmski i književni kritičar, autor brojnih knjiga, poslao mi je mejl. A uz to, kao obavezni poučni dodatak koji bi od njega, inače, sledio u našoj prepisci, taj put i jedan deo iz knjige Elijasa Kanetija – O smrti: „Sloboda više od svega mrzi smrt, ali ljubav je odmah tu pored. Za neke je smrt kao more, drugima je tvrda kao stena“.

 Da li je Milan Vlajčić, poznat kao čovek koji je znao neuporedivo više od drugih ljudi – stoga i u stanju da uspostavi vezu i sklad između činjenica i intuicije – možda naslutio kraj svog boravka na zemlji? – pitala sam se kroz suze. Vraćale su mi se u sećanje reči slavnog pisca koje govore da se život svake osobe sastoji od mnogobrojnih događaja, pa je stoga mogućno da baš oni poslednji menjaju celu konstrukciju i značenje svih zajedno. Ne, nisam mogla da se pomirim sa vešću o iznenadnom odlasku voljenog i poštovanog prijatelja. Za četrdeset godina druženja, nikada mi nije ni palo na pamet da bi Vlaja mogao da ode. Da njegova podrška izostane. Nijednom!

I opet sam se setila reči kako ne bi trebalo brkati smrt i nepostojanje. Jer, nepostojanje podrazumeva i nepregledni prostor koji prethodi našem rođenju (kada nas još uvek nema), kao i onaj koji sledi posle smrti.

Bila sam devojčica kada sam, sedamdesetih godina prošlog veka, upoznala tada još mladog, ali već poznatog novinara i kritičara Milana Vlajčića. Dolazila sam u Politiku kod ujaka, Dragoslava Zire Adamovića, urednika kulturne rubrike ovog lista. Igrom slučaja, on je bio osoba koja je odigrala važnu ulogu u Vlajčićevom profesionalnom životu. Ponovo smo se upoznali dok sam bila student opšte književnosti i klasične gitare, a zatim sam posle nekoliko godina i sama postala novinar kulturne rubrike. I danas mi se čini da je jedina prava nagrada za mučne godine u Politici bilo druženje sa renesansnom osobom kakva je bio Milan Vlajčić.

Ukratko, Vlaja je bio čovek koji je svoj novinarski poziv, pa i svakodnevicu samu, uspevao da izdigne na neuporedivo visok estetski nivo, o čemu je svedočila njegova neprekidna vezanost i uživanje u svim granama umetnosti. Odakle tolika snaga, entuzijazam, vreme i želja za neprestanim napajanjem sa najuzvišenijih umetničkih izvora? Zbog toga mi je, iz neposredne blizine, bilo sasvim jasno zašto su njegovi sudovi o umetnosti, izrečeni u novinama i knjigama, bili tako istančani i tačni. On je zaista bio glasnik i tumač umetnosti i kulture u našoj zemlji: neprekidno je čitao, slušao muziku sa ploča i radija, gledao filmove, posećivao koncerte, pozorišta, predavanja i izložbe. Muziku je slušao i noću, dok bi čitao knjige, a ostali ljudi spavali. Bez zaustavljanja.

Naše redakcijsko druženje pretvorilo se u svakodnevno, veselo prijateljsko propitivanje „gradiva“ i u tom pretresanju znanja nije bilo gledanja kroz prste: „Koja verzija Dobro temperovanog klavira ti se najviše dopada? Imaj u vidu i Kita Džereta! Da li si videla najnoviji broj Tajmsovog književnog dodatka? Da li si pročitala Nabokovljevu knjigu o Gogolju? Jesi li slušala pesme iz Varšavskog geta? Snimiću ti. Šta je za tebe značio Tristram Šendi kada si taj roman prvi put pročitala? Kako ti se dopada kora, afrička lauta? A novi Almodovarov film? Šta misliš o programu Bitefa? Razmisli malo… objasni. Zašto misliš tako? Molim te, ne zapuštaj se! Mozak ne ide u panziju“. Retko sam uspevala da ga impresioniram nekim podatkom koji nije znao.

Na moje molbe da „olakšamo“ razgovor i pređemo na „obične“ političke teme, često je imao isti odgovor.

„Nećemo o kulovima. Ima toliko lepših stvari. Dakle, šta misliš o filmu La grande belezza Paola Sorentina?“
„Na početku mi se učinilo da mnogo liči na Felinija…“
„Molim te, pogledaj ponovo, pa ćemo onda pričati. Ćao.“ I pogledala sam.

 

FEST, 1985. ili 1986. godina. Vlajčić kao filmski kritičar i ja, kao mladi novinar zadužen za prateće festivalske teme, dogovaramo se kako ćemo pokriti događaj. On predlaže:

„Dolazimo pre devet. Gledamo sve filmove sa programa. Uveče, posle poslednje projekcije idemo kući. Pišemo u pauzi. Sledećeg jutra isto.“

„Dogovoreno.“

Bez daha i predaha gledamo filmove. U pauzama Vlaja živo razgovara sa kolegama i filmskim stvaraocima. Nemo posmatram i shvatam da nemam talenta za novinarski poziv. U mraku bioskopske sale pita me: „Hoćeš sendvič?“

„Sendvič?“

„Nemamo vremena za gubljenje, ostajemo do kasno. Nemoj da mrviš.“ I od tada do danas imam na umu da mozak ne odlazi u penziju.

Da li sve što je Milan Vlajčić napisao o filmu, književnosti, muzici, uopšte o toj drugoj svakodnevnici koja je bila uzvišenija od naše, sada pripada samo prošlosti? Verujem da bar jedan deo tako izuzetnog čoveka nastavlja da živi u vidu velike i značajne poruke. Ona omogućava da u sećanju drugih koji ostaju, u njihovom jeziku opstaju i dalje odzvanjaju, blješte kao nekakva neprekidna svetlost, iskustvo i znanje osobe koja fizički više nije tu. I to lako može biti nastavljeno kroz sledeća pokolenja. Stotinama godina.

Neizmerno je bilo preimućstvo poznavati Milana Vlajčića, učiti od njega i postati njegov prijatelj. Ubeđujem sebe da sam u stanju da posle 9. februara svaki novopročitani red, svaku novu melodiju koju sam čula, uspevam specijalnim kanalima da pošaljem Milanu.

Ljubav je nezamenljivost, napisao je Paolo Sorentino. Klimam tužno glavom dok mislim na Vlaju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *